„Evo, o čemu se radi: svaki se roditelj ponaša najbolje što zna i ume. Pruža najviše što može. Daje onoliko ljubavi koliko ima i zato se može zaklinjati pred Bogom i ljudima da svoje dete voli više od svega… Ali, problem nastaje u kvalitetu ljubavi. Problem nastaje u rečima: zna, ume, može, ima… Ne zna se mnogo, ume se još manje, može se ograničeno, a ima… Ima se premalo… Znaš li zašto se ima premalo? Zato što ljudi sami sebe nisu zavoleli. Zato što s generacije na generaciju prenose nezadovoljstvo i krivicu kao tradiciju. Zato što su se okrenuli patnji umesto radosti. Zato što su slavili mučeništvo umesto uživanja. Zato što je ljubav neodvojiva od samosvesti i samoprihvatanja, neodvojiva od prepoznavanja svih sopstvenih osobina i emocija, od slobode da se bude onakvim kakvim nas je Tvorac stvorio i svakom od nas svrhu namenio – Iva je govorila ne uzimajući dah, ovo je bilo ono što je smatrala esencijom, ono zbog čega je htela dete, ono zbog čega je želela da Slavica rodi. – I zato mislim da je zadatak svih nas da znamo, umemo, možemo i imamo sve više, kako bismo rađali srećnije ljude i stvarali bolji svet. Jer, ako to nije tako, ako je ova ideja utopijska, onda svet mora propasti jer nema se kud više sa patnjom, bolom i nasiljem….“
odlomak iz knjige U ime ljubavi
Porodica, to smo mi.
Koliko na naše živote ima uticaj u kakvoj smo porodici odrasli? Koliko su nas voleli mama i tata?
Koliko su nam to pokazivali? Koliko su nas mazili, ljubili, podržavali ili tu podršku nisu pokazivali?
U kakve smo ličnosti odrasli, da li smo ljubav koju smo dobili utrostučili ili smo je negde izgubili?
U ime ljubavi.
Prateći rad Ivane Kuzmanović, moram priznati da je za mene ovo njen najkvalitetniji roman i da je u njemu prikazan Ivanin napredak u radu na sebi i jedan totalan mir i opuštenost, koji se prenosi i na čitaoca i uvlači ga u razmišljanja, da kopa po svojoj porodici, međusobnim odnosima ali i da otvori vrata nade, da ako nešto i nije valjalo da se može ispraviti i čak poći i koji korak više.
Radnja romana prati dva ženska lika, Ivu i Slavicu, jednu ženu koja hoda putem koji je izabrala i koji je leči i jednu koja se bori sa bolom i ranama koje joj je život naneo.
Susret dve žene, slučajan, a kroz dešavanje u romanu, shvatamo da u životu nema slučajnosti i da se sve dešava sa razlogom i da tu spoznaju imamo tek kasnije.
Iva, živi svoj život punim plućima, uživa, naučila je. Ali želi u svom stomaku život.
Slavica, niti živi, niti ne živi, postavila je teške bedeme oko sebe i ne dozvoljava da joj iko priđe. Živi u svom svetu i svojim borbama u mislima sa mamom i sestrom, tatom. Postavlja pitanja ali odgovore nema, treba neko da joj ih da, ali otac više nije živ, a sa majkom i sestrom nikad odnose nije mogla da uspostavi ili neguje.
Tata nežan i topao i sećanje na njegovu ljubav prilikom jedne upale uva, koliko uživanja u njegovoj pažnji.
Majka tvrda i stroga žena, nije puno ljubavi i pažnje posvetila svojoj prvoj ćerki.
Sestra, kao mlađa, nije sa sestrom našla nit, možda je ljubomorna, možda puna predrasuda.
Slavica raste u malu čudakinju koja voli životinje, bube, i uživa u ležanju u travi i jedinstvu sa prirodom ali u raskoraku sa majkom i sestrom.
Živi sa svojim mačorom Đorđem i terarijumom sa mravima.
Nemio događaj iz devojaštva, totalno je zatvara u svet pun tuge i kajanja, gde se poništava ljudskost i gde nema poštovanja prema sebi.
U njen život ulazi Ivan i njegova tiha i ne zahtevna ljubav, polako ruši sloj po sloj njenog bedema ali ona ne svesna toga, i dalje tuguje sve do trenutka kad Ivana više ne bude bilo.
Očajna shvata koliko joj je značio, koliko ju je voleo i svojom ljubavlju oplemenio i koliko je potisnuo ružna sećanja i osećaj prljavštine na njenom telu.
Da, bila je silovana i to je bio njen prvi put. Branko, crni momak grgurave kose. Nikad ga zaboraviti neće!!
 |
| omot knjiga sa sajta delfi knjižara |
Posle gubitka Ivana, shvata koliko ljubavi joj je dato, tiho i ne nametljivo i boli je što prilike da mu kaže šta oseća više nema: "Kada nekome ne kažemo šta osećamo, a to mu ni ne pokažemo, kako taj neko uopšte može da zna? A mi se prečesto ponašamo kao da se sve podrazumeva."
U trenutcima očaja, Slavica shvata da je sama i da nema sa kime da podeli svoju tugu i osećaj samoće koji nikad pre osetila nije. Bila je dovoljna sama sebi.
Život. Kroji svoje priče i Slavica ostaje zatečena saznanjem da je Ivan ipak ostavio iza sebe nešto. Nešto što u njenom stomaku raste. Ali ona ne želi bebu: "...Za mene je zločin rađati nesrećnu decu, a moje bi jedino to moglo da bude.."
Jedina osoba od koje želi pomoć je Iva, koja u svemu ovom vidi znak i bezrezervno i ne sebično pruža pomoć, pruža dom.
Od tog trenutka kreće preporod naše junakinje Slavice koja puno uči od životnog učitelja, Ive, ali se i suočava sa najdubljim strahovima, bolom i nedoumicama unutar same sebe.
Počinje da prihvata sebe onakvu kakva je, menja ono što misli da je koči, ali i doživljava jedan susret koji će je potpuno pomeriti iz ravnoteže, jedva stečene. Suočava se sa Brankom, čovekom koji joj je uzeo dostojanstvo, osmeh na licu, koji joj je uzeo život.
Ali i Branko ima svoje demone iz prošlosti, koje želi da otera i koji želi oprost od svih onih kojima je naneo
zlo. Život mu daje tu priliku, ali da li će je Slavica prihvatiti?
Da li će ljubav koju je Slavica osetila i dala je svojoj sestričini, promeniti njenu odluku i otvoriti joj vrata koja je mislila da nikad neće otvoriti? Da i sama postane majka?
Da li će shvatiti da je demoni prošlosti ne smeju udaljiti od njene suštine i da li će otkriti u sebi neiscrpan izvor nežnosti i ljubavi prema drugima?
Ova knjiga je zaista pokrenula razmišljanja u meni o mojoj porodici, mojim roditeljima i sreći koju imam jer sam rođena u jednoj takvoj porodici. Porodici koja je dala dobru podlogu za moj život, za moju ličnost koja je takva kakva je i koja nije oskudevala u ljubavi i nežnosti. Ali da li je deci najlakše da svoje roditelje kritikuju i od njih očekuju puno, a da li kad postanemo roditelji umemo da svojoj deci prenesemo i damo ljubav ili onu podlogu koja je potrebana da bi jedno dete odraslo u srećnu osobu, osobu koja ima samopoštovanje i koja je spremna za život na pravi način.
Roditeljstvo, za mene velika odgovornost i doslednost koja se svakog dana vežba i svi roditelji u toku odrastanja svoje dece pogreše, naprave pogrešnu procenu, odluku, prenosimo znanja koja smo pokupili od naših roditelja ili učeći kroz posmatranja drugih porodica, usvajanjem stvari koja su nam bliska, čitajući literaturu koja nam pomaže u vaspitavanju dece. Svojim primerom roditelji deci pokazuju, uče ih i deca prihvataju ili ne. Zato naš primer treba da bude pravi primer ljubavi i životne radosti, primer od kojeg se uči.
Mislim da se svi mi trudimo najbolje što znamo, ali škole za roditeljstvo nema. Kakve posledice ostavlja na jedan mladi život, na jedno dete, neznanje roditelja, alkoholizam roditelja, fizičko maltretiranje? U kakve osobe rastu ta deca? Koliko je samosvesti potrebno da imamo da bi pomerili to nasleđe koje nismo želeli? Kakve osobe će biti njihova deca?
Slavica je u životu imala Ivu koja je kroz svoju katarzu, spoznala životne vrednosti i u prenošenju svog znanja i energije, našla svoj put. Pomoći drugome.
Tek kad sam postala roditelj, i kada je odgovornost za moje dete bilo na meni, počela sam da razumem svoje roditelje. Čak sam doživela i onaj užas koji mislim, svi doživimo: užasnem se kad u sebi ili svojim postupcima, prepoznam ono što me je kod mojih roditelja nerviralo.
Koliko ljudi poznajete, kod kojih prepoznajete nedostatak roditeljske ljubavi? i da li prepoznate da je to ono što im fali?
Teško je izboriti se sa malo dobijene ljubavi kroz život, od strane roditelja, ali naći snage, raditi na sebi, učiti i nadograđivati sebe, pronaći ono što ne dostaje i što nas koči i promeniti taj usađeni model, iskočiti iz njega i krenuti put ljubavi.
Ova knjiga mi je dosta pomogla u razumevanju ljudi za koje sam ja zaključila da nisu dobili svoju dozu ljubavi u porodici ali isto tako mi je ne shvatljivo da ljudi žive u ogorčenosti toj, a da ništa ne pokušaju da promene ili da iskoče iz modela. Ostaju u tom krugu optuživanja drugih za sopstvene ne uspehe i sopstvenu letargiju, ili pak beže od drugih i žive u svom zatvorenom svetu, svetu tuge i ne razumevanja.
Mislim da je knjiga sjajna i da je treba pročitati svako, bilo da je muško ili žensko, bilo da je roditelj ili ne ili će uskoro postati.
Ulaganje u svoju decu i sebe je najveće ulaganje.
Učimo svoju decu pravim životnim vrednostima.Volimo ih i pomozimo im u njihovom odrstanju i sazrevanju u zdrave, srećne i vredne ljude.
"Kada joj je u njenoj trideset i trećoj godini saopšteno da su šanse za izlečenje od bolesti koja ju je iznenada zaposela, minimalne, opredelila se za život i odlučila da stvari uzme u svoje ruke. Tada je počela da otkriva da su sve bolesti samo refleksija zastoja u našem telu, nastalih kao posledica uverenja i emocijasa kojima naša duša nije mogla da se pomiri. Raskol između potreba njene duše i realnosti u kojoj je živela vremenom je narastao;kada je nit kojom su duh, telo i um bili povezani postala previše zateegnuta, došlo je do pucanja. Jedino što je mogla da učini bilo je da istražuje i da se o različitim načinima isceljivanja raspituje. Sve poruke koje je dobila mogle su se izraziti jednom:
samo radikalna promena načina ži vota i životnih uverenja može je osloboditi emotivnih i misaonih toksina koje vremenom beše nakupila;samo Ljubav može da je isceli....
Rekoše da se izvor te Ljubavi nalazi u njenom srcu.!
Bio je to dug i bolan put, nalik na lavirint iz kojeg se samo snažnom verom i instančanom intuicijom može pronaći izlaz.Srećom, Bog ju je naoružao i jednim i drugim.Ponekad,kada nam se učini da nam je nešto važno i drago oduzetoi da se ceo univerzum zaverio protiv nas, u stvari se otvara prostor za neku novu, veću dobit....
Zato je svaka granična situacija prilika da iskoračimo i krenemo u susret drugačijim saznanjima i iskustvima koja otvaraju sasvim nove horizonte "
odlomak iz knjige Ivane Kuzmanović- U ime ljubavi
