Život je to

Danas sam totalno uznemirena.

Pomerena iz svoje ose.

Dobijete dete, gajite ga, posvećujete mu pažnju, ljubav, nežnost, učite ih svemu što mislite da je dobro. Mazite ih, pazite, čuvate od svega lošeg što ih snađe, bolesti, povreda, sitnih nepravdi koje doživljava....

A onda ona porastu, samostalno odlučuju, da se vi kao roditelj teško možete umešati sem ako se sami ne obrate za pomoć.

Pišem sve ovo kao uvod u sledeću priču.
Dolazi mi ćerka sa pričom o jednoj drugarici iz srednje škole. Ima dečka starijeg od nje, koji je sačekao jedno veče posle njenog izlaska sa društvom, i pozvao je da se provozaju malo, da bi je on prebio i takvu je vratio kući. Sutradan je zvao da idu opet negde, ali je ona zvala policiju. Konačno, posle više od godinu dana trpljenja i sumnje svih da je on zlostavlja, priznanje i njeno ne!
A sve je počelo kao idilična priča, samo.......
Drugarica moje čerke u četvrtoj godini srednje škole počinje da se zabavlja sa dečkom, starijim od nje. Dečko je iz imućnije porodice ili je sam uspešan i zarađuje. Kupuje joj skupe poklone i obasipa pažnjom. 

Povedena zaljubljenošću, napusta dva meseca pred kraj školske godine školu-četvrti razred srednje i poćinje sva srećna život sa čovekom svog života-tako barem misli. Roditelji naravno očajni , pokušavaju na sve načine da joj objasne da treba da se voli, ali da ne treba da napusti školu i svoj dom, da za sve ima vremena.

Devojka, zvaćemo je S.srećna, opčinjena je  i možda zavedena lepotom novca ili barem onom koju novac nosi. Nije ona dete bez korena, iz jedne poštene porodice ni bogate ni siromašne. Ima sve što želi ali...

http://www.nasiljeuporodici.rs/index.php?url=edukacija/nasilje_nad_decom.htm

Moje dete, provodeći vreme sa njom, priča meni, kako se S udaljuje od društva i da joj se ne dopada odnos  kakav oni imaju. Slušam to sa pažnjom jer tada saznajete dosta i o svom detetu. Pitam uvek šta kažu roditelji od S. Ljutim se kad čujem da ne mogu ništa, jer je ona punoletna i roditelji više nemaju prava da se mešaju. Hej, pazi mešaju!!!!
Roditelji pokušavaju razgovorom, pozivaju miliciju, ali milicija objašnjava da je punoletna i da oni nemaju prava da je vode kući, osim ako ona to ne želi.
Malena S, počinje život sa svojim čovekom, ali ne ide sve kako je ona zamislila, jedna neuspešna trudnoća, ne slaganje sa njegovim roditeljima koji i sami nisu zadovoljni sa snajom balavicom. S. sve više mršavi, veliki podočnjaci. Posle druge neuspešne trudnoće, kada ju je momak ostavio u bolnici, a ona je pri tom krvarila, nije je uopšte pozvao da vidi kako je. Ona očajna, poziva svoju majku i vraća se kući, posle dugo dugo vremena. I pored svega ona nastavlja svoju vezu sa dotičnim dečkom, ali se ne vraća kod njega. Ostatak priče znate. Ona konačno priznaje da je bila zlostavljana i da više neće da trpi.
EJJJJJJJ, posle godinu i više ona shvata da zaslužuje bolje.
A gde su tu njeni roditelji? Kolika je njihova tuga i osećaj nemoći da nešto urade? Jer ona je bežala od njih, svoje sestre, prijatelja, promenila telefone, jednostavno prekinula sve kontakte. Kako da reagujete kad neznate, kad nemate uvid u situaciju? I šta je u glavi te devojke da eliminiše svoje roditelje kad zna da samo oni mogu da joj pomognu. Zašto je krila da je bije voljeni čovek? Pa to nije njena sramota nego njegova!
Zaista kao roditelj ne mogu biti ravnodušna, pitam samu sebe šta bi ti  radila? Da li dobro vaspitavamo decu u sutrašnjem odabiru partnera?
Kako reagovati na ovakvu i slične situacije ? Ja mislim da ne bih mogla da ćutim i gledam da neko maltretira moje dete! Borila bih se za nju, pa makar je morala oteti od budale. A opet, pitanje, šta ako ona misli da je to ljubav i da je ja razdvajam od toga? Da sam ljubomorna majka ili posesivna? Ma lakše bih se izborila sa osećajem osude mog deteta, nego ćutanje i osećajem krivice, a da znam da trpi zlostavljanje!!!
 Dokle ide naše pravo da se mešamo? Da li su oni punoletstvom stvarno zreli? Naravno da ne, ali kako to njima objasniti?
Da li je bilo koji roditelj mogao nešto da uradi, dok sama osoba koja je zlostavljena nije rekla:" Sad je dosta! Neću više da trpim!" I tada  je normalno da pomažemo svom detetu. I tuđem detetu, ženi...
Naša S ima roditelje, sestru, podršku, a šta je sa onom decom, devojkama, ženama koje nemaju podršku, nemaju roditelje? Ko njima da ukazuje, pokazuje, daje snagu?
Znam da postoji jedno mesto-Sigurna kuća. Puno žena je tu, dece, svedoka nasilja u porodicama.
Sve više i milicija dejstvuje u cilju zaštite žena.
Verujte ja bih sada našla tog čoveka i pitala ga što sebi ravnog nije našao, po fizičkim karakteristikama, pa neka se bije celu noć i dan. Ma prebila bih ja njega!
Šta je tek u njegovoj glavi? Šta je hteo da postigne? Da je stegama zadrži? Ej, pa ne ide to tako dečko moj!!!
Jedan mladi život je doživeo razočarenje, teško i mučno.
Treba da nastavi svoj život i da povrati poverenje, u život, u muškarce, u ljude i ljudski rod i ljubav. Da napravi razliku između prave i bolesne ljubavi.
Zato žene, devojke, deco sami morate reagovati i potražiti pomoć!!!!!!!
Morate se boriti za sebe i nikome ne dozvoliti da  uzme vaše dostojanstvo, vaš život i osmeh na licu vašem.
Samo viknite i neko će čuti taj vapaj i reagovaće!!!!!O, da sigurno!!!!!
Ja ću!!!!!