Život je lep 11

" We do not see people as they are, we see them as we are!!"

                                                                                                                 Anais Nin

Susret sa radom Žane Poliakov krenuo je jedne godine na sajmu knjiga, kada sam posle kupovine knjiga koje sam želela i opustošenog novčanika, sa ostatkom para za jednu knjigu, prišla štandu Mono i Manjana i kao očinjena uzela knjigu u ruke...
Da li je knjiga  mene našla ili ja nju, neznam , ali smo se nekako našle i zaista nema slučajnosti, ipak se sve dešava sa razlogom. Bila je to knjiga Soulfood. Bila mi je potrebana u tom trenutku, prepoznala me je-privukla.

 Posle pročitane knjige sledi nastavak i druženje sa časopisom Sensa, gde Žana tada radi kao urednica časopisa.
A zatim  njena knjiga Lovemarks koju drugu čitam.

Šta reći, kad prepoznate nečiju energiju, a još povrh toga Žana je osoba od koje puno imate da naučite, puno toga saznate, jer je ona neiscrpan izvor informacija, iz prve ruke, i sve ono što niste uradili jer niste imali mogućnosti ili hrabrosti, ona će vam približiti i pojasniti. Sjajan učitelj.
A sad i nova treća knjiga koju sam, pretpostavićete, pojurila da nabavim jer sam znala da imam tu još toga  da naučim i pročitam za mene pametno razmišljanje.

Pošto je knjigu nemoguće prepričati, izabrala sam citate koji se meni sviđaju, da bih vam približila rad Žane.

" Ljubav nije emocija, to je energija. Životna sila i kreativna energija u jednom."

" Za nekoga sam čarobnica, za nekoga veštica. Nekome lek a nekome otrov. Nekoga smirujem a nekoga uznemiravam. Svako od nas vidi svet onakvim kakav je on sam. Ne postoji ni dobro ni loše. Samo interpretacija."

" .. Start your own inner revolution. Pobesnite prvo a potom sedite mirno , meditirajte, udahnite, izdahnite, plivajte, pevajte, pustite glas, plešite, naučite neku od mnogih tehnika koje se vekovima praktikuju i neke nove, kvantne... I naša unutrašnja pobuna pretvori se u našu evoluciju.

Time što postajemo bolje osobe, smirenije i zadovoljnije, prenosimo to na druge osobe. Tako što izlečimo sebe, lečimo i druge.

Ovaj svet nije ništa drugo nego naša refleksija.

Svako vidi samo svoj sopstveni odraz..I never get bored of myself, now. It is just time for change."

" ...Ta začuđenost više govori o tim ljudima nego o meni. Oni ne veruju da je moguće promeniti bilo šta, ni sebe, ni ime, ni sudbinu. Ja verujem."

" Kad se vi menjate, nemojte očekivati da će vas okolina podržati odmah, niti većina. Čak ni vaši prijatelji, najbliža porodica, partner...bez obzira što vam možda pričaju da bi bilo super da nešto promenite, kad se to i zaista desi, ili, dok se zaista budete menjali iznutra ( ne mislim samo na simboličnu predstavu o vama kroz prezime, društveni status, titule, zvanje... i sličnu simboliku), i svet oko vas će se menjati. Ljudi oko nas ne žele baš toliko da se promenimo, onda se uloge manjaju. Ponekad vam neće biti jasno žašto se više ne družite s istim prijateljima iz srednje škole ili s fakulteta, zašto se odnos sa partnerom promenio( nagore ili nabolje, sve ima svoje uspone i padove)...ponekad ćete se osećati kao da ste sami na ovom svetu. Apsolutno sami."

Žana Poliakov (slika sa njenog sajta)

" Svemu oko nas je potrebna energija da bi raslo i napredovalo."

" Energy flows where your attention goes. Sve ono na šta obraćamo pažnju se uvećava. Svesno sam se fokusirala na dobre osobine, prizivajući ih. Ljubav i blagoslov - to možeš ponuditi svima. Opraštanje i dobra volja zavise samo od mene."

" Lažni ponos nas tera da druge ponižavamo, prosuđujemo i osuđujemo, da svoje strahove i razočaranja projektujemo na njih - pritom nismo u stanju da vidimo ko su u stvari. Lažni ponos nas sprečava da one koji su nam danas neprijatelji, sutra prihvatimo kao prijatelje. Kad se suočimo sa vlastitim senkama, oslobađamo energiju i postižemo blagostanje. Ako se ne suočimo, projektujemo je na druge ljude. Ono što niste u stanju prihvatiti kod drugog, nešto je što ne možete prihvatiti kod sebe. Ako postoji neko koga mrzite, odbacujete, ko vas živcira - ta osoba odražava nešto što niste u stanju da prihvatite kod sebe. Tu osobu ste privukli da vam služi kao ogledalo. Čim ih prihvatite, nestaće. Možeš da živiš u strahu ili u ljubavi. Nema drugog načina. Izbor je, naravno, uvek vaš. Sreća proizilazi iz toga što volimo a ne iz toga što smo voljeni."

" Postoje samo dve bitne energije: strah i ljubav. Šta god da radimo, izgovaramo ili stvaramo, radimo to iz ljubavi ili iz straha. Strah osuđuje, ljubav prihvata."

" Onima koje je najteže voleti, njima je ljubav najpotrebnija."

" ...ali mir nije nešto što neko možeda ti da. Mir je nešto što nađeš sam u sebi."

" Vi već znate šta vama odgovara i šta je za vas dobro. I pre no što razmislite, znate. Postoji unutrašnje vodstvo u svakome od nas. psihoterapeuti, učitelji, gurui, instruktori, umetnici, savetnici, tu su samo da to vođstvo probude u nama. I onda ste slobodni. Ali i odgovorni, jer sloboda je najveća odgovornost."

" Smeh je vera u dobar ishod."

" Dobro mi je, mora da osećam krivicu. Zašto sve srpske žene imaju stalno potrebu da se izvinjavaju? Dobro pitanje."

" Postoje ljudi koji veruju u prirodu i imaju već instaliran osećaj jedinstva sa Univerzumom i osećaj zajedništva sa svim živim bićima na planeti. To je trenutak kad postanete rezonantni i superprovodljivi."

Priroda i ljudi

" Ko u čuda veruje taj čuda i stvara."

" Blagosloveni su oni koje ne pamte kada daju i primaju bez zaboravljanja... Svi žele da menjaju svet a niko ne razmišlja o tome da promeni sebe. Inside out, jer samo tu se istinske promene zapravo i dešavaju. Mi ćemo biti promena koju elimo da vidimo u svetu....."

" Započnite dan zahvalni za sve što imate. Čak i ukoliko vam neko stvara probleme i neprijatnosti, zahvalite se - sve vas to negde vodi. Mi zapravo njviše rastemo kroz stresne situacije, kroz taj dodatni napor, kroz neočekivane obrte, neprijatna iznenađenja, što ne znači da moramo stalno da ih imamo, ali javljaju se sa razlogom. I mi smo odgovorni za njih. ...Life will bring you pain and sorrow by itself, our responsibility is to create joy."

" O ljudima mnogo govori to kako provode dane, čime ispunjavaju svoje vreme, kako troše energiju i novac koji je to isto. Ako vi ne ispunite dane onim što volite ili želite, bićete ispunjeni onim što ne volite. Obratite pažnju kako kreirate svoj spiritualni raspored. Ako treba da izaberete jednu jedinu molitvu za sve ove praznike koji nas očekuju, neka to bude ona u kojoj ste zahvalni i gde sabirate svoje blagoslove. Zahvalnost daje smisao prošlosti, donosi spokoj ovde i sada i otvara nam viziju budućnosti. Ona je u našem srcu a ne u našoj glavi. Budimo zahvalni ljudima koji nas čine radosnim jer su oni baštovani koji čine da naše duše cvetaju. Istinski uspešni ljudi umeju da budu zahvalni i svakoga dana broje svoje blagoslove. Love the gifts you get.Neka vam postane navika da ljudima kažete hvala. Da biste iskazali koliko nekog cenite iskreno i da ne očekujete bilo šta za uzvrat."

" Istinski poštujte život i videćete da čete dobiti više od života."

" Zahvalnost je bolja od molitve. No ako mislite da nešto zaista i uradite, da vaše želje postanu stvarnost, što biste molili, to je vrlo pasivno stanje. Vera podrazumeva i sumnju. Namera podrazumeva delovanje. Tada znate da će sve biti kako ste zamislili. Zato ja više niti želim, niti se nadam - imam nameru."

" Ne znam zašto ljudi biraju da žive u tihom očajanju, nikome ne govore ništa, rade stvari zato što to tako treba, da bi prživeli, da bi neko drugi preživeo, kupuju stvari koje vide da drugi imaju, žene se i udaju zato što drugi rade isto to, imaju decu zato što to tako treba a da se nikada ne zapitaju šta je ono što zapravo ja želim?"

" Tragajte za skladom unutar sebe. I tada će sve za čim tragate naći put do vas."

" Sve je u tvojoj glavi, ako misliš da je nemoguće, u pravu si. Ali ako misliš da je moguće, isto si u pravu."

" Ukoliko nameravaš da postigneš nešto u svetu, uskoro ćeš shvatiti da ne možeš da slediš gomilu."

" Ako verujete da je život borba - tako će i biti. Postanite svesni onog u šta verujete. Slobodno se borite, no ne zaboravite - najveće bitke koje vodimo su unutar nas samih. A mi se svi najčešće - borimo protiv vremena. Ljudi svakodnevno izgovaraju rečenice koje ih drže zarobljene u vrtlogu misli. Nemam vremena. Vreme ne štedi nikoga. Nemam vremena. Vreme je novac. Ljudi su zauzeti time da su zauzeti. Znam kako to izgleda, ja sam jedna od vas, zajedno sam sa vama u Vremenu.

....sve što izgovaramo govori o nama."

" Moja mantra zvuči ovako: Ja imam vremena za sve što volim i što me čini radosnom. Ja imam vremena za sve. Vreme je upravo ono što od njega stvaram. Ako izaberem žurbu, onda se vreme ubrzava i nemam ga dovoljno. Ako odlučim da imam dovoljno vremena da obavim neophodne poslove, onda se vreme usporava i uvek dovršim sve što sam započela."

" Svesnost sadašnjeg trenutka. Prisutnost. Da li obraćamo pažnju i  da li smo prisutni u sadašnjem trenutku? Umesto na vreme, fokusirajte se na ljude. Poklonite pažnju onom što je dobro u životu. Ovde smo, upravo sada, zbog toga što ovde imamo našto da naučimo. Dopustite umu da ode izvan onog što ste mislili da je moguće. Divno je biti sa vama zajedno u Vremenu. Ali i izvan njega.

Koliko biste se mladim osećali kada ne biste znali koliko vam je godina?Vreme plus energija jednako je umetnost. Energija, radoznalost i hrabrost da se pusti i skoći u nepoznato je formula koja vas pretvara u čarobnjaka. Setite se svega što ste zaboravili. Ovaj trenutak je jedino što je važno. "

Sloboda življenja, sklad

" Seks i smrt imaju nešto zajedničko, za oba doživljaja potrebno je prepuštanje. Seks ne može da se kontroliše. Isključuje razum, vraća nas u donje ćakre i najbolji je kad povezuje um sa srcem. Samo združeni otkucaji polnog organa i srca mogu da izazovu ekstazu.Tad smo otvoreni i konektovani. Smrt je isto to, traži prepuštanje. Onaj ko se plaši smrti, plaši se života."

" Priznati svoju slabost,najveća je hrabrost."

" Snaga volje pokreće energiju. Ni loša ishrana ni izostanak vežbanja nisu uzroci prekomerne težine, uzrok je um, a telo je posledica. Uzrok prekomerne težine je strah, a on u vašem umu zauzima mesto na kome je blokirana ljubav. Postavljamo zid. Fizički i psihički vodimo rat protiv samih sebe. Prejedanje je zapravo duhovno izgladnjivanje, a jedna stvar koje se lišava onaj ko se prejeda jeste prirodno pravo da sanja. Mašta je vrlo važna u našim životima, jer - ko ne vidi - u mašti, ko ne ume da sanja, neće imati šta ni da stvori, ni čemu da stremi. Utakvom besmislu, hrana je spokoj i uteha. Morate skinuti majmuna sa grbače pre nego što kilogrami spadnu sa vaših kukova. Unošenjem prekomerne količine hrane, mi vrlo često pokušavamoda umirimo čudovište zvano zabrinutost i čitav serijal potisnutih osećanja, emocionalnu bol, posledicu seksualnog zlostavljanja, stid, osećanje krivice,to je naš štitod drugih ljudi i zaštita od sopstvene seksualnosti."

" Bog ti nikad ne da zadatak, ako misli da nisi u stanju da ga rešiš!!!!!" 

" Svaki put kad osetim strah, jednostavno prođem kroz njega. Uradim upravo ono čega se plašim. Moja radoznalost je veća od mog straha. Zanima me šta se nalazi iza."

Jedno je sigurno, čitajući knjige Žane Poliakov, ili njene postove na sajtu, shvatate koliko pozitivne energije struji kroz njene reči, koliko se osećate dobro kad prepoznate neka razmišljanja, a za koja ste mislili da ste jedini koji tako misli.

Možete se sa njom slagati ili ne, ali mora joj se priznati širina u pogledu na svet, radu na sebi, njena radoznalost ali i želja da uči, da doživi razne situacije i da kroz njih raste, napreduje, menja se....Suočava se sa svojim strahovima i pobeđuje.

Njena knjiga se ne čita samo jedan put, ona stoji pored kreveta, vraćam joj se kad me uhvate moje krize i teški trenutci, kada krenu moje borbe i nekako me oraspoloži, digne i da snage da ne pokleknem u mojoj ličnoj borbi.

Love, actually, is all around.

Život je lep 13

"Psi su naša veza sa rajem. Oni ne znaju za zlo, zavist ili nezadovoljstvo. Sedeti sa psom na padini brda u lepom danu znači ponovo biti u Raju, gde nedostatak aktivnosti ne znači dosadu već mir".
 Milan Kundera, književnik 

Samo mi se on obraduje kad stignem kući umorna s posla.

Samo me on još voli u ovoj kući.

Moje rečenice kojima opisujem našeg  Daga, kada opisujem šta je on u mom životu. 

Kad me tako bezrezervno voli, ja njega volim još više.

Ali.....

Nije sve počelo idilično....

Novembar 2010. godine, bliži se 18 rođendan moje ćere. Na pitanje, šta želiš, odgovor je u poslednje vreme stalno bio: kucu.

Više puta me je tata zvao i pitao da nabavi jedno štene, ali sam ja odlučno odbijala, jer toliko obaveza imam, a znala sam da će kuca, posle početne euforije, biti moja obaveza. 

Iako imamo dvorište u kući i zaista uslove za držanje psa, bila sam protiv. Izričito protiv!!!

A onda, poziv prijatelja, koji je nabavio kucu koju želi da pokloni mojoj ćeri, ali eto neka bude kod nas dva, tri dana pa da vidimo da li mogu ja to. Naravno, moja devojka skače od sreće u trenutku kada malo štene prelazi naš prag. Dobijamo malog ši-cua. Nikad nisam ni čula za tu rasu, jedino što sam odrastala uz šar planince kao dete i devojka, obožavala sam ih.

Krećem da tražim podatke o ši-cuima na internetu i dopada mi se šta čitam, shvatam koliko su to psi dobri za porodice, prvrženi svojim vlasnicima....LAV

I tada kreće moja borba, sa samom sobom, šta raditi, jer kuca mora biti unutra, što znači spavanje u kući. 

Ne, to nikako, to je bila moja odluka. Pa nisam ja odlepila kao moja E, da držim kuče u kući, unutra.

Kuca je plakala celo veče i noć. Naravno, niko od nas nije spavao.

DAG - naš Lav

Te okice lepe

Moja ćera ga mazi, drži u rukama, a ja ne smem ni da ga pipnem, ko zna da li je okupan, gadim se....nekako kao da se bojim od ne znam ni ja čega. Bakterija, buva, parazita....dlaka po kući.

Dolazi moja prijateljica E, koja ga ušuškava kod sebe i nuna ga kao bebu, što on i jeste.

Tada me i zove prijatelj koji je kucu poklonio mojoj ćeri, da javi da kuca ima buve, jer je i on uzeo svojoj
deci štene iz istog odgajališta, znači brat našeg Daga. 

Au, tu sad kreće moj strah, šta ćemo sad, kako ćemo se izboriti, šta ako mi se nakote buve unutar kuće.

Panika koja se rečima ne može opisati. Bespotrebna.

Spasioci stižu u vidu advokat kapi koje se stave na kožu kuce i to je to. Moje izbegavanje da pomazim Daga 

postaje još vidnije. Ćerka me zeza i smeje se mojem glupom razmišljanju. Pipnula bih ga samo kad imam rukavice na rukama, pošto je bio decembar mesec.

Moje razmišljanje i vaganje da li kuca ostaje u kući, trajalo je dugo. Dug vremenski period veoma sam se loše osećala sa saznanjem da je on u kući, da jednostavno delimo zajednički vazduh. 

Nisam mogla da se opustim, ali zaista je tako. Smešno i žalosno. Sad kad pomislim na moje tadašnje ponašanje, stvarno ne znam šta se samnom dešavalo i gde mi pamet ode?

Međutim prevagnula je ipak moja devojčica, jedinče koje vapi za društvom i nekim koga će ugušiti svojom ljubavlju, shvatam koliko njoj znači Dag, koliko ga voli, koliko je srećna što deli sa njim sobu, kada ga šeta.

Zašto da joj ja zbog svog sebičnog razloga, zabranim tu radost i sreću? 

Zašto ne ispuniti tu jednu želju mom detetu? Ništa drugo nije želela za rođendan. Borba unutar mene.

Pristajem i pao je dogovor i usaglašena su  pravila i naravno zabrana da Dag ulazi u moju spavaću sobu.   

A onda kreće ona druga strana medalje, polako osvajanje mog srca i dobijanje moje naklonosti. 

Ujutru moje ispijanje kafe, njegovo ušuškavanje kod mojih nogu, kao mali bik mi gura glavu u nogu ne bi li ga mazila, dodirnula...Tako smo polako postajali bliski, izlazili u dvorište čim se probudimo, po hladnoći, kiši, suncu, igrali se sa loptom, jurili kao dva mala deteta...

Radosno skakanje kad stignem kući, nagrađeno je momentalnim izlaskom u dvorište, koliko god bila umorna, neraspoložena za njega sam uvek imala snage i taj trenutak dok on njuška u dvorištu, obeležava svoju teritoriju, ja se relaksiram i malo nadišem vazduha koji mi toliko treba, posle dana u klimatizovanom prostoru.

Moji strahovi da neće savladati nikada da piški na tačno određenom mestu, vrlo su se brzo raspršili i polako sam se opuštala u odnosu sa njim. 

Kad ustane pre mene, dolazi do vrata moje sobe i laje, sve do trenutka dok mu se ne obratim i ustanem da izađemo u naše jutarnje druženje. Odjednom shvatite koliko ste bili usamljeni u pojedinim trenutcima i koliko radosti je to malo biće donelo u naš dom. Kao da nas je sve ponovo učio da se igramo, smejemo i ludiramo. 

Kakva zbrka nastane kada ćera i ja počnemo da trčimo na dve različite strane, a on ne zna gde bi, i za njom bi i za mnom bi? Koliko bacanje lopte između nas dve, njega totalno izbezumi da jurca od jedne do druge u nadi da će uhvatiti loptu?

Kada vidim osmeh na licu moje devojcice dok se igra sa njim ili brine oko njega i njeni strahovi, pitanje- Mama da li on zna koliko ga volim? shvatam da sam donela ispravnu odluku i da sam malim pomeranjem sebe, njoj donela toliku sreću. 

E sad, što u međuvremenu shvatam koliko je on meni lično sreće doneo, koliko me je oplemenio, nekako vratio dete u meni i naterao me da dan počnem sa osmehom, igrom, toplinom ljubavi prema tom malom biću koje osvaja svojim pogledom i okicama nežnim i snenim. Pa kad se naš lavić uspava i nema ga dugo da siđe sa sprata, nedostaje mi, zovem ga da dođe i ušuška se kod mene i donese mi mir, mir kojim i on sam zrači.
Umem i da se naljutim na njega, kad mi je pojeo cveće u saksijama, a zemlju pobacao svuda po sobi. Haos totalan. Zato su sad sve saksije na bezbednoj visini. He-he
A kad se vratim u prošlost, odrasla sam pored psa i to velike rase, šarplaninca i nikad se nisam bojala, pa ni psa lutalica. Znala sam sa njima. A i moje dete sam učila da voli pse, uopšte životinje.

Kada se desio taj preokret, da sam se udaljila od životinja i počela da se bojim, da zazirem?

Kada postavite to pitanje, shvatite da ste se udaljili od prirode i prirodnih pravila i da ste izgubili dete u sebi. 

Ozbiljnost problema, brzina života i čovek se pogubi valjda, pa i ja.
Zato apelujem na mame i tate, da neki ljubimac u kući, zaista decu pravi boljim ljudima, odgovornijim i srećnijim u krajnjoj liniji, opuštenijim i bližim onom izvornom detetu, prirodi i prirodnim zakonima. Jer ne smemo zaboraviti da je u prirodi čoveka da deli i živi sa životinjama.
Mame  i tate setite se sebe kad ste bili mali i koliko su vam te žive igračke u vidu, kuce, mace, ribica, papagaja...bile zanimljive i koliko ste želeli da ih pipnete i igrate se sa njima.
Dozvolite to vašoj deci.
Pobedite vaše strahove, bojazni i približite deci životinje i razvijte ljubav prema istim.
Što kaže moja ćera: "Mama, Dagu je baš upala kašika u med, kad je došao kod nas. Voljen je, mažen i razmažen..."
A kad je jednom prilkom Dag izašao iz dvorišta i ona ga tražila dugo, uplašila se i očajna od straha, meni objašnjava kako ga voli i da ne zna šta bi bez njega, ja sam se ponadala da će me možda bolje razumeti kad strah da joj se nešto ne dogodi uhvati mene. To su te male životne lekcije koje učimo uz naše ljubimce.

A ovo je ta ljubav koju vam opisujem:)))))

Ako mislite da psi ne umeju da broje, stavite tri pseća keksa u džep a zatim svom psu dajte dva.
Phil Pastoret

Istorija ima više primera vernosti pasa nego prijatelja.
Aleksandar Poup, književnik 

Život je lep 12

Koliko doseže naše sećanje u prošlost?
Koga se sećamo iz najranijeg detinjstva?
Mama, tata, bata ili seka, bake i deke, ljubimci i naravno, drugari, neizostavni su deo svakog detinjstva i odrastanja.
Koliko su nam u određenom trenutku drugari značili više nego mama i tata, ili da kažem druženje i razmena tajni?

Jedno lepo provedeno popodne 28.08.2012. na Veliku Gospojinu.

Sunčan i topao dan, i ja reših da posle ručka kod rodbine na slavi, prošetam sa drugaricom po Zemunu i malo razgledamo radnje, popijemo piće u nekom od kafića u centru. Ali nekako su nam se planovi poremetili jer kad smo stigle do Zmaj Jovine ulice, prosto nas je put poveo ka Gajevoj, pa Gardoškoj ulici...ka Gardošu.

A tamo...tamo smo odrastale...

Nas dve, drugarice smo od detinjstva, pa mogu slobodno reći da otkad znam za sebe znam i za nju. Odrastanje u ulici Visokoj,  na kaldrmi Gardoša, igranje oko kule, oko i na groblju... bez straha.

Milenijumska kula 

Milenijumska kula je podignuta 1896. godine u središtu najstarije sačuvanog utvrđenja iz XIV veka, na uzvisini Gardoš, tik iznad desne obale Dunava. Na ovom mestu mogu se pratiti tragovi naselja od neolita do danas, čitavih 7000 godina. Kula visine 36 metara sazidana je na isturenoj tački uzvišenja što je uticalo na njene istorijske funkcije od čuvara grada, preko osmatračnice do vidikovca.  
(sa karte koju dobijate ulaskom u kulu)




Hiljade dogodovština koje krase divna detinjstva, igranjac po ceo dan, prve svađe, razmena igrački i sličica, borbe za mesto u uličnom društvu, prve osmehe, prve simpatije, tajnih razgovora i razmišljanja koje delite samo sa odabranima, a za mene je to bila ona, E.

Bile smo najopasnije devojčice u kraju, čuvale smo jedna drugoj leđa, nismo dozvoljavale da nam muškarci određuju šta možemo da se igramo, nego smo zajedno sa njima igrale fudbal, između dve vatre, policajca i lopova i kad nas je neko dirao, bogami padale su i batine sa njima.

Bile smo prave male amazonke, borci, neustrašive i podjednake u igrama sa dečacima. 

Znale smo nas dve da se posvađamo ali ne prođe dan ili dva i jedna od nas dođe na kapiju i zove ovu drugu da izađe i tako se zaboravi sve i druženje se nastavlja gde je stalo.

Sećanje njeno: Kako nas je moj tata vodio  na ušće da se igramo, vozimo bicikl, i to zajedno sa mojom kucom Adom, šarplaninkom, koja je svaku igru kvarila, uzimanjem lopte u svoje šape...i...

Sećanje moje: Kako je jela hleb namazan puterom i šećerom, a meni to bilo grozno..

A onda odrastete, život vas nanese na hiljade strana, ali nas dve smo stalno bile u kontaktu, družile se, kasnije, kad smo postale majke, deca su nam se družila i odrastala zajedno.

E da nastavim priču: I nas dve rešimo da prođemo ulicama našeg detinjstva, da obiđemo kulu, groblje, ulicu Visoku, tajna mesta naša...Da šetamo stazama našeg detinjstva.

Ulica Visoka, drugačija, nekako zatvorena i tužna, barem tako deluje, nema nama poznatih komšija, sećamo se stanovnika ulice i razmenjujemo koja zna, gde se ko odselio, ko se oženio, ko udao, ko je umro, ko je ostao još tu. A ono što je krasilo ulicu u naše vreme bio je žagor dece i jurnjava njihova po ulici, a tog dana nema nikoga, ulica prazna i tiha.

Shvatamo da od starih stanovnika ulice, možda dve ili tri porodice i danas žive u njoj. Svi ostali su otišli nekim svojim putem.

Polako ulazimo i na groblje, nekad smo se tamo igrale, a sad želimo da obiđemo naše drage koji više nisu među živima. Prvo do grobnice njenih usvojitelja i ljudi koji su je puno voleli. Obnavljamo slike njihovih likova, tuga nas hvata i suze i sećanje na njenu "kevu" kako nas grdi i objašnjava: - Pa deco, cvet mora da se sadi sa korenom, a ne tako kako vi radite- a nas dve nabrale cveća i tako otkinuto zabole u zemlju, i zalivamo, zalivamo, ali cveće sve više kopni.....

Počinju priče našeg detinjstva.... sećanja. Sada smo već obe uplakane, ali nastavljamo pohod. Pamtimo staze, Crni krst, jevrejsko groblje, igre i skrivanja u šumarcima...a svi nas traže.

Polako dolazimo do mesta gde spava moja sestra od tetke kojoj je detinjstvo prekinuto u 17-toj godini, gledamo njenu lepotu, sećamo se nje kakva je bila, uvek nekako zrelija od nas dve, pametnija i puna saveta.

Pitamo se kakva bi bila da je doživela naše godine? Koliko dece bi imala? Da li bi se udala? Bila je umetnička duša i crtala je prelepo, za nas ne dostižno.

Pravoslavna crkva na zemunskom groblju i groblje

Zatim šetnja do sledeće grobnice gde leže moji baka i deka i stric. Odmah se smejemo i sećamo se situacije:

pošto smo se kao deca šetale često grobljem, jednom prilkom smo videle da je gvozdena figura na grobnici moje porodice, malo zarđala. Odmah smo nas dve krenule u akciju i našle žutu boju u mom dvorištu i otišle i ofarbale figuru. Možete zamisliti šok moga dede koji je prolazeći video to. Dolazi kući i priča baki, koja smejući se kaže da zna ko je to uradio. Odale su me ruke, sa kojih farba nije mogla da se skine.

Za razliku od vremena našeg detinjstva, danas zemunsko groblje deluje čisto, održavano i nema zaraslog drveća i tamnih šumaraka u kojima smo se krile kao male.

Dolazimo do Kule Sibinjanin Janka i radujemo se, jer vidimo da je otvorena za turiste i ljude koji dolaze. Ulazimo i na ulazu nam čovek koji prodaje karte priča o kuli. Nisam mogla da odolim da mu ne kažem da smo odrasle u Visokoj, i eto slučajnosti, čovek je drugar mog tate, i živi na Gardošu, kad je čuo iz koje sam porodice, razgovor ide u smeru starih poznanika.

Penjemo se uzanim, spiralnim stepenicama do terase i onda nas je zadivio pogled, na Zemun, na Dunav, ...zalazak sunca...

Pogled na Zemun sa kule

Pogled na zalazak sunca sa kule

Pogled na Crkvu sa kule

Pogled na Dunav sa kule

Pogled pada na pozornicu, koja je nekad bila naše tajno sastajalište, a to veče, spremao se koncert, muzika je treštala, a puno ljudi se komešalo okolo. Čak je i restoran bio pun i sve je nekako veselo delovalo, prosto ste srećni što se tog trenutka bili tu, baš tu.
Stojimo na terasi, pričamo, gledamo Zemun iz nove perspektive, i slikamo, slikamo, slikamo....
Koliko smo samo puta kao deca želele da se popnemo na kulu, i samo ponekad, retko bi je otvarali i mi smo koristile priliku da to i uradimo.
Naviru sećanja: Jedna od scena, filma Neka druga žena, snimala se na Kuli, a glumili su Dragan Nikolić i Ljubiša Samardžić. A mi deca u euforiji, ne znamo koga više volimo Dragana-Prleta ili Smokija, muvamo se oko njih, tražimo autograme, i onda Dragan Nikolić kaže: Idemo svi na piće! Mi deca u trans od sreće padosmo. Sećanja na Ljubišu nisu baš tako lepa, bio je nešto nepristupačan i dalek.
Polako se spuštamo opet ka Visokoj ulici, ovog puta sa druge strane ulice, do kuće-Pere Žuže, tako smo je zvale, jer tu živeo Pera, starac koga smo se plašile, jer je bio čudak, hranio je pse kojih smo se bojale. Sad je to nova, lepo sređena kučica, a u dvorištu, laje neka nova kuca. Silazimo Sinđelićevom ulicom ka restoranu Šaran, ulice pune ljudi....
Restoran Kapetan, Zlatnik-nekadasnja Sent Andreja, pa u nizu restoran do restorana, Kapetanija, Venecija ....Kej
I naravno, marina, nama tako draga jer sa nje često krećemo u vožnje Dunavom, uživanje na vojnim baštama, sa našim dragim domaćinima, koji nesebično sa nama dele svoje uživanje i trenutke. A oni upravo rade na čamcu i spremaju nova iznenađenja, mašemo im.....
Hvala ekipo: E, I, N, S i nas dve!!!
Šetnja kejom do šlepa gde konačno sedamo da popijemo piće i odmorimo, od šetnje, priče, emocija, tuge, sećanja....Sedimo i ćutimo i svaka sabira svoje utiske, a obe znamo šta ona druga misli: Čeka nas razdvajanje, dugo, možda predugo...
Ali, ja ne bi bila ja, pa me osmeh ne napušta, znam da imam druga za ceo život, nekog ko me zna i koga ja znam tako dobro, da reči nisu potrebne da objasne, pojasne, dodaju.
Ponekad podsećamo na dve tetke koja jedna drugoj stalno nešto čantraju, pridikuju, kao dvojica deka sa terase u Mapet šou. hihihihi  ali stvarno smo smešne!
I da, to smo nas dve!!

Ona- E

Ja- Chana