Život je lep 13

"Psi su naša veza sa rajem. Oni ne znaju za zlo, zavist ili nezadovoljstvo. Sedeti sa psom na padini brda u lepom danu znači ponovo biti u Raju, gde nedostatak aktivnosti ne znači dosadu već mir".
 Milan Kundera, književnik 

Samo mi se on obraduje kad stignem kući umorna s posla.

Samo me on još voli u ovoj kući.

Moje rečenice kojima opisujem našeg  Daga, kada opisujem šta je on u mom životu. 

Kad me tako bezrezervno voli, ja njega volim još više.

Ali.....

Nije sve počelo idilično....

Novembar 2010. godine, bliži se 18 rođendan moje ćere. Na pitanje, šta želiš, odgovor je u poslednje vreme stalno bio: kucu.

Više puta me je tata zvao i pitao da nabavi jedno štene, ali sam ja odlučno odbijala, jer toliko obaveza imam, a znala sam da će kuca, posle početne euforije, biti moja obaveza. 

Iako imamo dvorište u kući i zaista uslove za držanje psa, bila sam protiv. Izričito protiv!!!

A onda, poziv prijatelja, koji je nabavio kucu koju želi da pokloni mojoj ćeri, ali eto neka bude kod nas dva, tri dana pa da vidimo da li mogu ja to. Naravno, moja devojka skače od sreće u trenutku kada malo štene prelazi naš prag. Dobijamo malog ši-cua. Nikad nisam ni čula za tu rasu, jedino što sam odrastala uz šar planince kao dete i devojka, obožavala sam ih.

Krećem da tražim podatke o ši-cuima na internetu i dopada mi se šta čitam, shvatam koliko su to psi dobri za porodice, prvrženi svojim vlasnicima....LAV

I tada kreće moja borba, sa samom sobom, šta raditi, jer kuca mora biti unutra, što znači spavanje u kući. 

Ne, to nikako, to je bila moja odluka. Pa nisam ja odlepila kao moja E, da držim kuče u kući, unutra.

Kuca je plakala celo veče i noć. Naravno, niko od nas nije spavao.

DAG - naš Lav

Te okice lepe

Moja ćera ga mazi, drži u rukama, a ja ne smem ni da ga pipnem, ko zna da li je okupan, gadim se....nekako kao da se bojim od ne znam ni ja čega. Bakterija, buva, parazita....dlaka po kući.

Dolazi moja prijateljica E, koja ga ušuškava kod sebe i nuna ga kao bebu, što on i jeste.

Tada me i zove prijatelj koji je kucu poklonio mojoj ćeri, da javi da kuca ima buve, jer je i on uzeo svojoj
deci štene iz istog odgajališta, znači brat našeg Daga. 

Au, tu sad kreće moj strah, šta ćemo sad, kako ćemo se izboriti, šta ako mi se nakote buve unutar kuće.

Panika koja se rečima ne može opisati. Bespotrebna.

Spasioci stižu u vidu advokat kapi koje se stave na kožu kuce i to je to. Moje izbegavanje da pomazim Daga 

postaje još vidnije. Ćerka me zeza i smeje se mojem glupom razmišljanju. Pipnula bih ga samo kad imam rukavice na rukama, pošto je bio decembar mesec.

Moje razmišljanje i vaganje da li kuca ostaje u kući, trajalo je dugo. Dug vremenski period veoma sam se loše osećala sa saznanjem da je on u kući, da jednostavno delimo zajednički vazduh. 

Nisam mogla da se opustim, ali zaista je tako. Smešno i žalosno. Sad kad pomislim na moje tadašnje ponašanje, stvarno ne znam šta se samnom dešavalo i gde mi pamet ode?

Međutim prevagnula je ipak moja devojčica, jedinče koje vapi za društvom i nekim koga će ugušiti svojom ljubavlju, shvatam koliko njoj znači Dag, koliko ga voli, koliko je srećna što deli sa njim sobu, kada ga šeta.

Zašto da joj ja zbog svog sebičnog razloga, zabranim tu radost i sreću? 

Zašto ne ispuniti tu jednu želju mom detetu? Ništa drugo nije želela za rođendan. Borba unutar mene.

Pristajem i pao je dogovor i usaglašena su  pravila i naravno zabrana da Dag ulazi u moju spavaću sobu.   

A onda kreće ona druga strana medalje, polako osvajanje mog srca i dobijanje moje naklonosti. 

Ujutru moje ispijanje kafe, njegovo ušuškavanje kod mojih nogu, kao mali bik mi gura glavu u nogu ne bi li ga mazila, dodirnula...Tako smo polako postajali bliski, izlazili u dvorište čim se probudimo, po hladnoći, kiši, suncu, igrali se sa loptom, jurili kao dva mala deteta...

Radosno skakanje kad stignem kući, nagrađeno je momentalnim izlaskom u dvorište, koliko god bila umorna, neraspoložena za njega sam uvek imala snage i taj trenutak dok on njuška u dvorištu, obeležava svoju teritoriju, ja se relaksiram i malo nadišem vazduha koji mi toliko treba, posle dana u klimatizovanom prostoru.

Moji strahovi da neće savladati nikada da piški na tačno određenom mestu, vrlo su se brzo raspršili i polako sam se opuštala u odnosu sa njim. 

Kad ustane pre mene, dolazi do vrata moje sobe i laje, sve do trenutka dok mu se ne obratim i ustanem da izađemo u naše jutarnje druženje. Odjednom shvatite koliko ste bili usamljeni u pojedinim trenutcima i koliko radosti je to malo biće donelo u naš dom. Kao da nas je sve ponovo učio da se igramo, smejemo i ludiramo. 

Kakva zbrka nastane kada ćera i ja počnemo da trčimo na dve različite strane, a on ne zna gde bi, i za njom bi i za mnom bi? Koliko bacanje lopte između nas dve, njega totalno izbezumi da jurca od jedne do druge u nadi da će uhvatiti loptu?

Kada vidim osmeh na licu moje devojcice dok se igra sa njim ili brine oko njega i njeni strahovi, pitanje- Mama da li on zna koliko ga volim? shvatam da sam donela ispravnu odluku i da sam malim pomeranjem sebe, njoj donela toliku sreću. 

E sad, što u međuvremenu shvatam koliko je on meni lično sreće doneo, koliko me je oplemenio, nekako vratio dete u meni i naterao me da dan počnem sa osmehom, igrom, toplinom ljubavi prema tom malom biću koje osvaja svojim pogledom i okicama nežnim i snenim. Pa kad se naš lavić uspava i nema ga dugo da siđe sa sprata, nedostaje mi, zovem ga da dođe i ušuška se kod mene i donese mi mir, mir kojim i on sam zrači.
Umem i da se naljutim na njega, kad mi je pojeo cveće u saksijama, a zemlju pobacao svuda po sobi. Haos totalan. Zato su sad sve saksije na bezbednoj visini. He-he
A kad se vratim u prošlost, odrasla sam pored psa i to velike rase, šarplaninca i nikad se nisam bojala, pa ni psa lutalica. Znala sam sa njima. A i moje dete sam učila da voli pse, uopšte životinje.

Kada se desio taj preokret, da sam se udaljila od životinja i počela da se bojim, da zazirem?

Kada postavite to pitanje, shvatite da ste se udaljili od prirode i prirodnih pravila i da ste izgubili dete u sebi. 

Ozbiljnost problema, brzina života i čovek se pogubi valjda, pa i ja.
Zato apelujem na mame i tate, da neki ljubimac u kući, zaista decu pravi boljim ljudima, odgovornijim i srećnijim u krajnjoj liniji, opuštenijim i bližim onom izvornom detetu, prirodi i prirodnim zakonima. Jer ne smemo zaboraviti da je u prirodi čoveka da deli i živi sa životinjama.
Mame  i tate setite se sebe kad ste bili mali i koliko su vam te žive igračke u vidu, kuce, mace, ribica, papagaja...bile zanimljive i koliko ste želeli da ih pipnete i igrate se sa njima.
Dozvolite to vašoj deci.
Pobedite vaše strahove, bojazni i približite deci životinje i razvijte ljubav prema istim.
Što kaže moja ćera: "Mama, Dagu je baš upala kašika u med, kad je došao kod nas. Voljen je, mažen i razmažen..."
A kad je jednom prilkom Dag izašao iz dvorišta i ona ga tražila dugo, uplašila se i očajna od straha, meni objašnjava kako ga voli i da ne zna šta bi bez njega, ja sam se ponadala da će me možda bolje razumeti kad strah da joj se nešto ne dogodi uhvati mene. To su te male životne lekcije koje učimo uz naše ljubimce.

A ovo je ta ljubav koju vam opisujem:)))))

Ako mislite da psi ne umeju da broje, stavite tri pseća keksa u džep a zatim svom psu dajte dva.
Phil Pastoret

Istorija ima više primera vernosti pasa nego prijatelja.
Aleksandar Poup, književnik