Život je lep 06

Kome ću ovu  čašu nazdraviti....?
Ako ću je napiti po lepoti,
Napiću je Kosančić Ivanu;
Ako ću je napiti po visini,
Napiću je Toplici Milanu;
Ako ću je napiti po junaštvu,
Napiću je vojvodi Milošu
                                     Narodna pesma

Srbija  u doba kneza Lazara

 
15.06. Noć knjige u Laguni u Zemunu koji sam iskoristila za kupovinu knjiga koje sam želela da imam u svojoj skromnoj biblioteci. Jedna od njih je knjiga Dejana Stojiljkovića " Duge noći i crne zastave ". On je napisao roman " Konstantinovo raskršće " i za taj roman je dobio nagradu " Svetosavski pečat " i nagradu    " Miloš Crnjanski ".
 Počnete da čitate roman i istog trena uletite u priču, u događaje, među junake. Sve prepoznajete iz narodnih pesama, istorije koju ste učili u školi i zateknete sebe da vrtite film i pokušavate da se setite svih detalja koji su se sakrili duboko negde u pamćenju. 
Šta sam čitala o knezu Lazaru, šta znam o Srbiji iz tog perioda, o junacima sa kojima se već na samom početku čitanja susrećem: Toplica Milan, Kosančić Ivan i Miloš Obilić.
A priča teče pitko, vuče čitaoca u dešavanja i sam zaplet knjige i ostavlja bez daha. Zaista u jednom trenu stanem i pomislim: "Kako je Dejan uspeo da na ovaj način ponese čitaoca i prosto uvuče u priču i  čini te samim učesnikom radnje i dešavanja?" Savršeno!

Proleće je 1386. godine. Iz pograničnog manastira Sveti Vid, pokradena je riznica manastira od strane osmanlijskih pljačkaških hordi koji su sve više upadale na teritoriju Srbije. Ukraden je kovčeg čija je sadržina poznata samo knezu Lazaru i on šalje svoje junake u potragu za njim. U potragu kreću dva pripadnika viteškog Reda Zmaja-toplički vojvoda Milan i čuveni mačevaoc  Ivan Kosančić, kojima se pridružuje i Miloš Obilić, mladi braničevski vojvoda. Svaki od junaka ima svoj motiv u potrazi za kovčegom i ma koliko bili različiti, svu trojicu karakteriše, junaštvo, čestitost i slobodno mogu reći neustrašivost, pravdoljubivost.
Potera prati trag pljačkaša preko Prilepa, do kraljevstva Marka Mrnjavčevića koji je već postao turski vazal. U svim susretima, sa raznim likovima u Prilepu, trojica naših junaka, pokazuju svoju mudrost, hrabrost a Miloš i svu svoju ludost i svojeglavost, a Ivan i Milan zaista deluju pametno i razumno i u pojedinim trenutcima kao staratelji bdiju nad Milošem.

Knez Lazar

U isto vreme, u osmanlijskom carstvu rešavaju da krenu u pohod i osvajanje Evrope, a prvi korak je naravno osvajanje Srbije koja je  pod vođstvom kneza Lazara. Prvi na udaru je grad Pirot u koji dospevaju naši junaci posle pronađenog kovčega. U Pirotu  se upoznajemo sa značajnim likovima iz naše prošlosti: sestrići kneza Lazara - Stefan i Lazar Musić. Srefan Musić veoma uspešnim potezima otežava osmanlijama pohod i shvatamo kako je nadmudrivanje između srpskih vođa i vođa Turaka veoma bitna u ishodu bitke i spasavanju srpskih boraca.
Ivan, Milan i Miloš pridružuju se borcima za Pirot i veoma uspešno to rade i svojim junaštvom pomažu borbi i  reakcijama srpskih boraca.
Nadmoćnost turskih boraca možda je presudna...
Ali i domišljatost srpskih junaka...
Međusobno poštovanje ratnika na suprotnim stranama.
Srpske junake krasi nežno srce i dobrota-opisano prilikom ranjavanje srpske devojcice...
Posebnu sliku nam pisac daje o nedoumicama koje muče vođe oba carstva i Lazara i Murata, njihovi snovi, strahovi, vera u Boga i Alaha. Ljubav prema svojem carstvu i narodu. Svaki ima opravdanje za svoju borbu.


Znaj da te ono što te je promašilo nije moglo pogoditi,
a ono što te je pogodilo nije te moglo mimoići.
                                                         Muhamed

Toplo preporučujem knjigu za čitanje i pored zanimljive priče, saznaćete  puno o istoriji Srbije na jedan možda pravi način. A pisac, čitaoca zaista snagom reči uvlači u sam centar zbivanja.
Pitanje koje se meni nametnulo je pitanje žena i njihove pozicije, razmišljanja, i setim se da knjiga od Ljiljane Habjanović  "Igra anđela" opisuje upravo život kneginje Milice i prati njen život i rad i borbu za opstanak njene zemlje, dece i nje same. Njena razmišljanja, o njenom duhovnom razvoju i o teškom položaju žena u to vreme ratova i trenutaka kad izgube svoje muškarce.
 U njoj je dalje i opisana sudbina Olivere, kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, koja je bila verenica Miloša Obilića a koju je majka žrtvovala i udala je za Muratovog sina Bajazita, ne bi li spasila Srbiju surove osvete, posle kosovskog boja. 

slike-wikipedia

Život je to

Danas sam totalno uznemirena.

Pomerena iz svoje ose.

Dobijete dete, gajite ga, posvećujete mu pažnju, ljubav, nežnost, učite ih svemu što mislite da je dobro. Mazite ih, pazite, čuvate od svega lošeg što ih snađe, bolesti, povreda, sitnih nepravdi koje doživljava....

A onda ona porastu, samostalno odlučuju, da se vi kao roditelj teško možete umešati sem ako se sami ne obrate za pomoć.

Pišem sve ovo kao uvod u sledeću priču.
Dolazi mi ćerka sa pričom o jednoj drugarici iz srednje škole. Ima dečka starijeg od nje, koji je sačekao jedno veče posle njenog izlaska sa društvom, i pozvao je da se provozaju malo, da bi je on prebio i takvu je vratio kući. Sutradan je zvao da idu opet negde, ali je ona zvala policiju. Konačno, posle više od godinu dana trpljenja i sumnje svih da je on zlostavlja, priznanje i njeno ne!
A sve je počelo kao idilična priča, samo.......
Drugarica moje čerke u četvrtoj godini srednje škole počinje da se zabavlja sa dečkom, starijim od nje. Dečko je iz imućnije porodice ili je sam uspešan i zarađuje. Kupuje joj skupe poklone i obasipa pažnjom. 

Povedena zaljubljenošću, napusta dva meseca pred kraj školske godine školu-četvrti razred srednje i poćinje sva srećna život sa čovekom svog života-tako barem misli. Roditelji naravno očajni , pokušavaju na sve načine da joj objasne da treba da se voli, ali da ne treba da napusti školu i svoj dom, da za sve ima vremena.

Devojka, zvaćemo je S.srećna, opčinjena je  i možda zavedena lepotom novca ili barem onom koju novac nosi. Nije ona dete bez korena, iz jedne poštene porodice ni bogate ni siromašne. Ima sve što želi ali...

http://www.nasiljeuporodici.rs/index.php?url=edukacija/nasilje_nad_decom.htm

Moje dete, provodeći vreme sa njom, priča meni, kako se S udaljuje od društva i da joj se ne dopada odnos  kakav oni imaju. Slušam to sa pažnjom jer tada saznajete dosta i o svom detetu. Pitam uvek šta kažu roditelji od S. Ljutim se kad čujem da ne mogu ništa, jer je ona punoletna i roditelji više nemaju prava da se mešaju. Hej, pazi mešaju!!!!
Roditelji pokušavaju razgovorom, pozivaju miliciju, ali milicija objašnjava da je punoletna i da oni nemaju prava da je vode kući, osim ako ona to ne želi.
Malena S, počinje život sa svojim čovekom, ali ne ide sve kako je ona zamislila, jedna neuspešna trudnoća, ne slaganje sa njegovim roditeljima koji i sami nisu zadovoljni sa snajom balavicom. S. sve više mršavi, veliki podočnjaci. Posle druge neuspešne trudnoće, kada ju je momak ostavio u bolnici, a ona je pri tom krvarila, nije je uopšte pozvao da vidi kako je. Ona očajna, poziva svoju majku i vraća se kući, posle dugo dugo vremena. I pored svega ona nastavlja svoju vezu sa dotičnim dečkom, ali se ne vraća kod njega. Ostatak priče znate. Ona konačno priznaje da je bila zlostavljana i da više neće da trpi.
EJJJJJJJ, posle godinu i više ona shvata da zaslužuje bolje.
A gde su tu njeni roditelji? Kolika je njihova tuga i osećaj nemoći da nešto urade? Jer ona je bežala od njih, svoje sestre, prijatelja, promenila telefone, jednostavno prekinula sve kontakte. Kako da reagujete kad neznate, kad nemate uvid u situaciju? I šta je u glavi te devojke da eliminiše svoje roditelje kad zna da samo oni mogu da joj pomognu. Zašto je krila da je bije voljeni čovek? Pa to nije njena sramota nego njegova!
Zaista kao roditelj ne mogu biti ravnodušna, pitam samu sebe šta bi ti  radila? Da li dobro vaspitavamo decu u sutrašnjem odabiru partnera?
Kako reagovati na ovakvu i slične situacije ? Ja mislim da ne bih mogla da ćutim i gledam da neko maltretira moje dete! Borila bih se za nju, pa makar je morala oteti od budale. A opet, pitanje, šta ako ona misli da je to ljubav i da je ja razdvajam od toga? Da sam ljubomorna majka ili posesivna? Ma lakše bih se izborila sa osećajem osude mog deteta, nego ćutanje i osećajem krivice, a da znam da trpi zlostavljanje!!!
 Dokle ide naše pravo da se mešamo? Da li su oni punoletstvom stvarno zreli? Naravno da ne, ali kako to njima objasniti?
Da li je bilo koji roditelj mogao nešto da uradi, dok sama osoba koja je zlostavljena nije rekla:" Sad je dosta! Neću više da trpim!" I tada  je normalno da pomažemo svom detetu. I tuđem detetu, ženi...
Naša S ima roditelje, sestru, podršku, a šta je sa onom decom, devojkama, ženama koje nemaju podršku, nemaju roditelje? Ko njima da ukazuje, pokazuje, daje snagu?
Znam da postoji jedno mesto-Sigurna kuća. Puno žena je tu, dece, svedoka nasilja u porodicama.
Sve više i milicija dejstvuje u cilju zaštite žena.
Verujte ja bih sada našla tog čoveka i pitala ga što sebi ravnog nije našao, po fizičkim karakteristikama, pa neka se bije celu noć i dan. Ma prebila bih ja njega!
Šta je tek u njegovoj glavi? Šta je hteo da postigne? Da je stegama zadrži? Ej, pa ne ide to tako dečko moj!!!
Jedan mladi život je doživeo razočarenje, teško i mučno.
Treba da nastavi svoj život i da povrati poverenje, u život, u muškarce, u ljude i ljudski rod i ljubav. Da napravi razliku između prave i bolesne ljubavi.
Zato žene, devojke, deco sami morate reagovati i potražiti pomoć!!!!!!!
Morate se boriti za sebe i nikome ne dozvoliti da  uzme vaše dostojanstvo, vaš život i osmeh na licu vašem.
Samo viknite i neko će čuti taj vapaj i reagovaće!!!!!O, da sigurno!!!!!
Ja ću!!!!!

Život je lep 05

" Od većine nas zahteva se da živimo stalne, sistematske dvojnosti.
Mora imati uticaja na naše zdravlje ako, iz dana u dan, govorite suprotno od onoga što osećate, ako puzite pred onim što vam se ne dopada i radujete se onom što vam donosi samo nesreću.
Naš nervni sistem nije fikcija, već je deo fizičkog tela, a naša duša postoji u prostoru, i unutar nas, kao zubi u ustima. Ona ne može večito nekažnjeno da se povređuje"
              Boris  Pasternak, Doktor Živago




Zdrav bolesnom ne veruje.
Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.
Narodne izreke, koje sa malo reči pogađaju u sam centar situacije.
Kako početi priču o jednoj predivnoj knjizi, toliko poučnoj i za zdrave, bolesne, doktore i sve one koji imaju dodir sa bolešću, teškom, neizlečivom? A pozitivnu, optimističnu i zaista veoma realnu.
Možda pozivom da posle čitanja ovog posta, potrudite se, nabavite ovu knjigu i pročitate je pažljivo i vratite joj se kad vam ponestane snage, kad vas uhvate crne misli ili potonete pod problemima.
Knjigu je napisao Berni Zigel i naziv joj je: ‚Ljubav, medicina i čudo. Izdavač je Plavi jahač.
Berni Zigel, američki hirurg, pedijatar, onkolog i profesor na Jejl univerzitetu radio je od 1978. godine na lečenju pacijenata obolelih od takozvanih teških i neizlečivih bolesti.(rak,sida, multipla skleroza,....)
Knjiga je rezultat dugogodišnjeg rada i njegovih izvanrednih uspeha u lečenju, često i izlečenja teških oblika raka  kod pacijenata različitih uzrasta.
Ono što fascinira u knjizi je upravo njegova borba da razume  pacijente, porodice obolelih i da kroz njihov opis života nadje motiv i snagu u njima samima i da proces izlečenja krene.
Još je Hipokrat govorio da on radije želi da sazna kakva je ličnost čoveka koji se razboleo od neke ozbiljne bolesti nego kakvu bolest ima taj čovek.
Glavno pitanje po manifestaciji bolesti za doktora Zigel-a jeste: doba pacijenta, njegovo socijalno stanje tj. kakvo je njegovo psihičko ustrojstvo, koliki su potencijali njegove vere, nade i ljubavi, koliko je u njemu želje da živi,  a ne da umre, da se bori, a ne da se preda.
Volja za životom nije teoretska apstrakcija, već fiziološka stvarnost s terapeutskim karakteristikama - napisao je Norman Kazins u svojoj Anatomiji bolesti.
Najvažnija 4 pitanja su po mišljenju doktora Zigela koja su potrebana da bi se pacijent osvestio:
01. Da li želite da doživite stotu?
02. Šta vam se događalo tokom godine ili dve pre vaše bolesti?
03. Šta bolest znači za vas?
04. Zašto vam je bila potreban bolest?
U knjizi saznajemo kakvi ljudi su prijemčivi za teške bolesti posebno za rak koji je ubica 20 tog veka.
Upravo opis pacijenata koji "traže izlaz u bolesti i biraju je", bez želje za ozdravljenjem, ali i navođenja primera iz prakse gde vera u ozdravljenje, borba i menjanje sebe samog i uslova življenja koji su možda doveli do bolesti je upravo suština. Navodi se podatak da pri razgovoru sa pacijentom, i davanjem dve opcije: operacija ili menjanje sebe i načina života, većina pacijenata bira operaciju kao "lakšu opciju". Kako? Zašto?
Da li je najteže menjati sebe, a u isto vreme tražiti pomoć doktora? Zahtevati? Da, to jeste njegov posao, ali i on ne može nista sam bez aktivnosti i učešća samog obolelog.
Zaista je zanimljivo u ovoj  knjizi pročitati i rad na sebi koji opisuje doktor Zigel, opisujući svoje dileme i borbe sa smrtnim ishodom, i uticajem te borbe na njegov život i njegovu psihu. Mislim da čitajući njegovo iskustvo možemo i mi razumeti doktore, njihove dileme, njihovu nemogućnost da nam pomognu, njihovu bezosećajnost iza koje se kriju, prihvatajući obolele kao slučaj, kao da se time distanciraju od obolelih i čuvaju svoju psihu. A da li je time čuvaju? Kako se to odražava na pacijente?  I da li je doktor Zigel pronašao način spasenja i sebe i svojih pacijenata? Zagrljaj izemeđu pacijenta i doktora! Zamislite samo to!
 Veoma realno i zaista kad čitate, osetite istinitost i iskrenost njegovih razmišljanja i dela.
Uveo je muziku u operacionu salu.
Proučava snove i crteže pacijenata.

Svi hoće ovakvog doktora

Ukazuje na povezanost duha i tela - kakve su ti misli tako i telo reaguje.
Vizuelizacija i meditacija.
Povezanost sa prirodom.










Ali......Ali......Najvažnije u knjizi je opisivanje IZUZETNIH PACIJENATA. Kakav termin!
Kakvi ljudi, borci, heroji, superheroji koji su svoju borbu za ozdravljenje pretvorili u pobedu koju mnogi nazivaju čudo, ali da li je? Ili je to samo želja za životom, za učešće u svakom danu, disanju vazduha sa osmehom na licu, uživanje u danima provedenim sa porodicom, sa onima koje volimo i koji nas podržavaju.
Čuda dolaze iznutra izuzetnih pacijenata.
Izuzetni pacijenti ispoljavaju snažnu volju za životom.
Izuzetni pacijente žele da dele odgovornost i za život i za lečenje. To nisu poslušni pacijenti već oni koji pitaju, žele da znaju, informišu se i samim tim i da odluče.
Doktor Zigel tvrdi da podsticanje nade ima dobar učinak. Ne laganje i sakrivanje istine već naprotiv istina se mora reći sa ostavljanjem prostora za borbu, optimizam, a nikako sa prognozama - imate još dva meseca života. Najsimpatičnija mi je bila pacijentkinja koja je u inat doktoru koji joj je prognozirao još dva meseca života, živela još godinu posle i pozvala doktora da pita gde leš da posalje?
Ono što knjigu čini zanimljivom je mnoštvo primera iz prakse, različitih pacijenata, situacija koje su različite i svaka nosi svoju osobenost.
Izuzetni pacijenti imaju sposobnost da ostave statistiku po strani i da kažu: " Ja ću preživeti!"
Ishrana, vežba, meditacija, vizuelizacija, smeh, igra sve su to stvari koje nam mogu pomoći u izlečenju, borbi za zdraviji i srećniji život. I zaista slušajući ljude koji su se izborili sa bolešću, svako im svoj metod koji mu je davao snagu i verovanje da mu to pomaže, bilo da je to makrobiotika, joga, cajevi biljni i tinkture.....VAŽNO JE VEROVATI U TO ŠTO ZA SEBE RADIŠ!!!!!!! VEROVATI U OZDRAVLJENJE!!!!!!
Treba zaviriti u sebe, naći snage za borbu jer se za nešto svi mi imamo boriti, a to smo mi sami.

" Ničemu ne možete naučiti čoveka.
Samo mu možete pomoći da to pronađe u sebi."
                                             Galilejo


Naravno da smatram da bi ova knjiga trebala da se čita na medicinskom fakultetu kao poučno pomoćno sredstvo u komunikaciji sa pacijentima.

Slika-Doktor_Hibert

sr.wikipedia.org

Zemun

Moj lepi grad.
Moj rodni grad.
Zemun.
                U prošlom postu Život je lep 04, pisala sam o divnom vremenu provedenom na Dunavu. Rodila sam se i odrasla u mom lepom gradu i na divnoj reci koja je obeležila moje detinjstvo, moje školske dane, devojačke, a kasnije i dane mog materinstva i sadašnjost. Volim moj grad koji ima dušu, toplinu i širokrogudost ljudi koji tu žive. Možda danas i nije tako ali tako pamtim dane moje prošlosti i detinjstvo na Gardošu, osećaj slobode, ušuskanosti sredine i mira kojim grad odiše. Mislim da postoji još jedan grad u našoj državi gde bi još mogla da živim i to je Novi Sad, jer mislim da taj grad ima tu smirenost koja karakteriše moj grad.
              U prošlosti, po priči moje bake koja je Nemica, rođena u ovom gradu,  Zemun je bio grad naseljen sa ljudima različitih veroispovesti i pripadnosti različitim narodima ali se živelo mirno i skladno. Baš ta šarolikost naroda učinila je da ljudi u gradu žive skladno, poštujući druge, njihove verske praznike i sami bili poštovani od strane drugih naroda. Priče moje bake o predratnom Zemun gradu meni su punile dušu, o druženjima i igrankama i porodicama sa puno dece, ali i bolestima sa kojima su se borili, siromaštvu i pravdoljubivosti . Posebna je draž kad znate da su ulicama kojim hodate i živite, hodali i živeli vaši dedovi, pradedovi, askunđeli.....
              U tom gradu sam i ja odrasla u rodnoj kući mog deke na Gardošu-starom, zaštićenom delu grada koji je i najviši deo grada,  gde se nalazi kula Sibinjanin Janka i ostaci bedema od borbe protiv Turaka. Te stene tj. njeni ostaci bila su naša igrališta, tu smo se sakrivali, trčali i igrali igara koje smo izmišljali u trenutcima pauze od igre. Ulica puna dece, kaldrma i ušuškanost ulica, bez puno saobraćaja a zimi pretvorena u sankalište jedno od najvećih u Zemunu gde su se okupljala sva deca iz grada i sankala dok se noge i ruke ne smrznu.

 Kula Sibinjanin Janka

              Nikolajevska crkva, gde sam krštena.
              Osnovna škola " Lazar Savatić".
              Srednja škola "Zemunska gimnazija".  Zemunski park i koliko školskih odmora tu provedeno. Prve ljubavi i simpatije.
Leta na Dunavu. Kupanje na Lidu. Poštovanje i strah od te siline zvane Dunav. Mir i spokoj pored nje. Čamci i alasi.
Šetalište na keju. Hotel Jugoslavija.

Pogled sa Gardoša

                 Zemunska pijaca, pored koje sam prolazila, na putu do škole. Simpatična baka koja je godinama prodavala papuče na pijaci i  njen tužni pogled zbog kojeg sam često  ostajala bez užine. Pitate se zašto? Toliko mi je bilo žao te bake da sam joj davala moje pare za užinu. Priđem i ostavim joj. Dok jednom nije tu bio njen sin a baka poviče: " Evo one devojčice!" I on mi lepo  objasni da je njoj jako neprijatno i da oni imaju dovoljno novca i pokloni mi papuče. Joj, a ja? Pa pitala sam se kako im žao nije da ona tako stara radi i po suncu, kiši i snegu. Sad je slika te bake ipak malo drugačija.
                Znate zašto mi Zemunci uvek kažemo da smo iz Zemuna a ne iz Bgd?
Zato što bezrezervno volimo naš grad i nosimo ga u srcu gde god krenemo. I Zemun je uvek bio grad za sebe i ima svoj pečat, pečat doma. A domu se uvek vraćamo.