Život je to 08

Nasilje ili zlostavljanje podrazumeva svako ponašanje ili radnju učinjenu protiv ženine volje, a koje je ugrožava: psihički, fizički, seksualno, ekonomski, ili ugrožava njeno spokojstvo.

25. 11. Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Veći deo dana sam razmišljala o poslednja dva slučaja, nasilja nad ženama-devojkama iz naše bliže okoline: jedan iz Novog Sada koji je završen tragično i jedan baš iz Zemuna (devojka je gostovala u emisiji Sanje Marinković), koji je za sada smiren, a dokle će ne zna niko.

Moram podsetiti i na moj post od ranije, iz meseca juna 2012. - jedna devojka je rekla NE nasilju i smirila svoj život, uzela ga u svoje ruke.

Jedan život nažalost završen je tragično - devojka iz Novog Sada umrla je od posledica prebijanja od strane njenog dečka - njenog voljenog čoveka. Evo vesti.

Vest kao vest, malo senzacionalizma, ali suštinski postavlja se uvek isto pitanje: Zašto neko nije reagovao, posebno što su svi znali da je on, nju tukao godinama. I ona mu se uvek vraćala, posle svega. Apeli sestara, majke, tetke....nisu urodili plodom. Ostajala je sa njim.

Pitam se kao komšija i prijatelj, da li bi vredelo prijaviti situaciju, ako čujete? Naravno da da, neka stoji tamo negde zabeleženo u miliciji, ali SAMO TA DEVOJKA ILI ŽENA MOŽE NAPRAVITI POMAK I SAMO ONA MOŽE UČINITI NEŠTO DA SITUACIJA PRESTANE: Samo ona mora reći NE-ja ne želim takav odnos, ja hoću da se sa tim prestane!!!! Jer situacija se neće promeniti ako mu se ona posle batina vrati. Sav vaš napor pada u vodu.

Pitam se kao roditelj, očajna zbog gubitka jednog maladog života, šta uraditi ako se nađete u takvoj situaciji. Kako jednoj devojci, punoletnoj, zabraniti nešto? Posebno da se zabavlja sa dečkom koga voli?

Pitam se šta jedna devojka radi sa dečkom koji je bio u zatvoru?

Pitam se šta jedna lepa devojka radi u jednoj takvoj vezi?

Da li je istina da je on njoj pružao mnogo toga što roditelji nisu mogli, pa je to razlog za ostanak u jednom takvom odnosu?

Da li su ta prebijanja bila vredna haljine ili poklona kojim bi zataškao stvar?

Da li zaista ozbiljno shvataju pretnje nasilnika-da će ih naći i u zemlju ako se zakopaju, ako ih ostave?

Da li zaista veruju u pretnje i zastrašivanja?

Pa obično se iza takvih reči kriju kukavice, muškarci bez identiteta, jer jedino tako mogu ženu zadržati uz sebe!

http://www.brakiporodica.org/stranica.php?id=5

Definitivno što više razmišljam na tu temu, moram naglasiti da deca nikad nisu kriva. Ona su samo odraz onoga što smo ih naučili, šta smo im pokazali, šta smo svojim primerom dokazali, što smo usadili u njih vaspitanjem i ljubavlju.

Da li smo kao majke, pokazale svojim primerom kako treba, koji su prioriteti, da li smo im dovoljno usadile ljubav prema sebi i da ih ta ljubav čuva ovako nezdravih odnosa?

Da li su majke pokazale svojim primerom, da ne trpe batine, da imaju svoj stav i da sa njim kroz život idu?

Da li su majke ostvarile taj nivo poverenja da se ćerke povere i ispričaju o nemilom događaju ako su ga doživele? Pa ko najbliži, nego majka? Kome drugom reći nego njoj?

Da ekonomska zavisnost obično vodi i u neke druge situacije koje deluju kao da izlaza nema!

UVEK GA IMA!!!

Da li su očevi pokazali svojim primerom šta je zaštita žene, ćerke i kako se na pravi način pokazuje ljubav?

Velika je odgovornost i majki muške dece, koja moraju u svojim sinovima izgraditi poštovanje prema ženi, prvenstveno prema njoj kao majci, pa zatim prema svakoj ženi u životu svog sina, bila ona drugarica, sestra, žena!

Očevi muške dece, nije dovoljno pokazati mačo muškarca svojim sinovima, ne poštovanjem svoje žene, već naprotiv, pokazati da je pravi muškarac onaj koji poštuje svoju ženu i bilo koju drugu ženu iz okoline i da se svaki konflikt rešava razgovorom a ne pesnicama!

Da li smo kao majke i očevi i muške i ženske dece dali dovoljno ljubavi tim malim srcima, našoj deci?

U ovom slučaju moram da konstatujem da je na nama, roditeljima ženske dece, da ih vaspitamo u duhu samosvesnosti, posebnosti jer jedna takva devojka nikad sebi neće dozvoliti da je neko udari i bije. Vaspitati žensku decu da vrede koliko i muška deca u sredinama gde se favorizuju muški potomci.

Usaditi im da novac, dobra kola, skupu odeću mogu same sebi da priušte, radom na sebi, učenjem, nadogradnjom u svakoj godini njihovog života, borbom za sebe, da svoje prilike koriste a ne da puštaju da im život prolazi u prazno.

Porodica kao izvor svih lepota, učionica, doslednost roditelja prilikom učenja dece, od pranja zubića,kupanja, ponašanja pa do toga, da dete voli sebe i svoj život. Nije lako ali je po meni to zadatak roditelja, obaveza i dužnost.

Mi, roditelji smo ti koji smo odgovorni za ponašanje i za stavove naše dece. Škola i društvo imaju takođe svoj pečat.

Roditeljstvo je velika odgovornost, neko to shvati a neko nažalost ne!! Uvek ispaštaju deca.

http://dalje.com

Naravno i da država i moralne vrednosti u društvu imaju svoju funkciju.

Kako jedan milicioner na uviđaju može da piše prijavu i da se maksimalno zauzme za ženu koja je prijavila zlostavljanje i ima onih koji "kao" smiruju situaciju i odu-mirne savesti, ostavivši ženu sa zlostavljačem. Odmah mi se javlja pomisao da sigurno i on ima te vaspitne mere u svojoj porodici i da je svaka žena zaslužila jednu turu batina.

Ostavlja se na procenu i savest patrole koja stigne na mesto zločina. E pa ne može tako!!!

Sve mora da se kokretizuje i da postoji pravilo ponašanja u takvim situacijama.

Još jednom ću se vratiti na devojku koja je svoju ispovest ispričala pred kamerama u emisiji Sanje Marinković. Na pitanje Sanjino: "Zašto je godinama ćutala o zlostavljanju koje je doživljavala, što makar nekoj prijateljici nije rekla?" Odgovor me je iznenadio jer je iskreno zazvučao ali realan totalno: " Bilo me je sramota! Ko normalan bi to trpeo!!!!?????" Naravno, doživela bi osude od svojih prijateljica. Kako se uopšte ponašati kad shvatite da neka vaša prijateljica doživljava zlostavljanje? Na koji način joj davati podršku ako ona ostaje i ne želi da ostavi zlostavljača? Pričati joj, objašnjavati da izbora ima..... pa onda ona počne i vas da izbegava? Kako odigrati, a da ona shvati da ste joj podrška i šta je to u ženama kad misle da promeniti muškarca mogu?

Ova devojka se svog zlostavljača oslobodila kad je pretnje i batine koje je njoj upućivao, sledeći put želeo da isproba na detetu!!! E to ona nije mogla da dozvoli!!!!!! Kakva ironija, jer verujem da njeni roditelji ne bi sve to dozvolili da su znali!!!! Shvatila je tek kad je postala majka!

Za kraj želim da sa vama podelim priču:

Letnji dan na Adi, Sunce upeklo i rešim da se pokvasim. Polako se kvasim a pored mene jedna žena radi isto. U jednom trenutku, počinje prskanje, žena zamoli da prestanu. Zaključim ja da su joj to muž, ćerka i sin. Deca prestadoše, ali muž nastavlja i ona malo uvređeno, zamoli da prestane dok se ne pokvasi. Mom iznenađenju nukad kraja kad je on počeo da je psuje!!! Ja te neke psovke nisam nikada čula, moj Bože!!! 

" Šta izigravaš gospođu? psovka Kvariš nam dan! psovka Bolje da te nisam ni poveo! psovka Ne znaš da se ponašaš! psovka Kravo! psovka Primitivko! psovka Ćurko!.....(poznala sam samo: Je... ti mater i p.... ti materina)

 Ja vam ne mogu opisati moju zgranutost i šokiranost ali ja ne bi bila ja da mu tiho i kroz zube nisam rekla: 

" Prekini sa psovkama i ćuti, nisam došla ovde tvoje gluposti da slušam!" I prekinuo je iznenađen totalno, i svaki čas bi pogledao ka meni.

Gospođa se vratila na obalu i sela. Izašavši iz vode sa prijateljicom reših da ako je bude još napadao da reagujemo. Spremne za napad!!!

Scena sledeća:

Posle pola sata čitanja i dremakanja, reših da idem u vodu, kad tamo idila. On je drži u rukama i polako je unosi u vodu, ona sva ozarena i srećna a on kao ćuran ponosan.

Okrenem se i vratim na obalu. Stvar izglađena i zaboravljena od strane njegove žene. 

E Sanda, ako ti to ne bi dozvolila svom muškarcu ima ko bi. Neko na taj način pravi svoju idilu.

(kad smo se pomirili kako smo se jako voleli)

Nadam se da sam vas i malo nasmejala.

Neka ovaj moj post pročita makar jedna zlostavljana žena, neka razmisli o svojoj situaciji i neka donese odluku da ne želi dalje tako da živi i ja ću biti srećna, najsrećnija. Izbora ima!!!!

Život je to 07

,

Ovih dana na društvenim mrežama velika prašina digla se oko plaćanja usluge, koju je izvšila žena boraveći u bolnici sa svojim detetom. Evo linka da možete da pročitate vest 

Za mene to nije ništa čudno jer pre 5 godina moja sestričina je završila, posle jednog stomačnog virusa, u bolnici, i moja sestra posle boravka sa njom dobila je račun 2400 din koji je morala da plati, jer je u bolnici bila sa njom, naravno na stolici sedeći. 

Da li je to samovolja zdravstvenih radnika ili ne, to treba samo ispitati u našem zdravstvenom pravilniku i nešto je što se može proveriti. Ali to me sve navodi da prenesem svoje iskustvo gde je samovolja zdravstvenih radnika veoma uočljiva.

Čerka (3) je posle preležanih boginja, i ponovnog polaska u vrtić, počela da povraća i naravno odmah, istog dana odlazimo kod njene doktorke, ali ona nije tu i prima nas zamena. Daje uput da ujutru vadimo krv i savet da se dete poji. Ujutru, vadimo krvi dajemo na analizu i čekamo rezultate, a ona sad ima i dijareju i blago povećanu temperaturu. Dolazimo sa rezultatima kod doktorke i ona dalje daje uput da se ujutru stolica ,da na analizu i dalje samo savet da se dete poji. Treči dan posle datog uzorka stolice ona ipak daje antibiotik, jer joj ništa nije jasno-zašto dete i dalje povraća i ima dijareju. A dete samo leži i kunja i sve što u kašičici popije ubrzo izbaci. 

Četvrtog dana kad primećujem da moje dete ne može da stane na noge, ustala je i koraknula i pala, spremam dete i sa strahom je vodim u bolnicu, dečiju. Na prijemu, pošto nismo hitni, čekamo a dete kunja na mom ramenu. Čekanje se oteglo, jer stalno pristižu novi hitni slučajevi. Moje dete "samo" povraća. 

U jednom trenutku osetim da se dete steglo i kao da se zgrčilo, ukočilo. Ulećem u prijemnu službu vičući da mi je dete umrlo. 

Užurbano doktori i sestre je preuzimaju, i mene izbacuju napolje i ostavljaju da čekam . 

To su bili moji najteži trenutci u životu. Unutra čuješ ubrzane glasove i pokretanje ljudi a ti ne znaš šta se dešava i šta će ti reći posle izlaska doktori. 

Preznojavanje, očaj, želudac koji bi sve izbacio iz sebe i drhtavica...

Ne znam koliko je vremena prošlo, svekar me drži da ne uletim unutra, jer je i suprug dobio boginje od ćere i leži kući. Ne zna šta se dešava našim detetom.

Konačno izlazi doktor i govori mi da je dete doživelo fras. Počinju pitanja oko svih bolesnih u porodici, govorim da surug ima MS, a baka šećer i to je sve. Doktor klima glavom značajno na moj pomen MS, u stilu, eto to je to, i dete nije uredu.
Hoće da izvrše prijem deteta i naravno ne primaju majku-mene, sa izgovorom da dete više ne sisa. Ne dozvoljavam to i oni mi kažu da onda dete vodim kući. Ej, koji je to haos tamo bio. Ne dajete majci trogodišnjeg deteta da bude sa njim. Dete pospano i izgubljeno jer vidi da ja plačem i da sam uznemirena. Posle dosta svađe i rasprava, jedan sestra me odvodi u stranu i kaže da idem kod pedijatra i da tražim uput za mene i da će me primiti u bolnicu sa njom. Jurim kao furija i sve donosim. Dete je već primljeno na odelenje i leži sama u krevetu. Krevet visok i nema ogradu koja ga štiti od pada. Drhti kad me je videla, uplašila se da sam je ostavila. Ali........ i pored uputa dežurna sestra mi objašnjava da je njihova procena važnija i da me ipak neće primiti da ostanem sa detetom. Užas i očaj koji su me uhvatili ja vam ne mogu rečima opisati. To može da razume samo majka koja je isto doživela, osećaj nemoći, besa, ne mirenja sa situacijom. Kako da ona ostane tako bolesna, sama, kad bez moje ruke ne može da zaspi. Kad je štipkanje moje ruke pred san njena sigurnost.
Gledam po sobi, skoro svako dete pored sebe ima majku. Zašto meni ne daju? Nije mi jasno. Raspitujem se kod sestra, one daju logično objašnjenje-to su žene iz unutrašnjosti, ne mogu svaki dan da dolaze. Lako je nama majkama iz Bgd-a.
Pitam sve žene, raspitujem se i svaka je imala svoju priču. Neke kažu da su dale novac, neke da su našle vezu... razne situacije.

slika - 01- http://www.b92.net/zdravlje/vesti.php?yyyy=2012&mm=05&nav_id=610114

Rešena da budem pored mog deteta, očajna i valjda u tim situacijama i mozak radi sto na sat, prilazim jednoj od sestara i molim je i objašnjavam situaciju, apelujem na njenu majčinsku stranu, i ona popušta i kaže mi da do sedam uveče ostanem i da onda moram ići. Naravno da pristajem i zahvalna sam joj zauvek i verujte da se u mojim molitvama molim za nju uvek.
Sedim pored svog deteta, ona se povremeno probudi, vidi da sam tu i sa olakšanjem zaspi. A ja u glavi samo mozgam šta ću dalje. Kako ću ostati pored nje i preko noći. Samo još tu noć.
Znala sam da sutra ujutru, u ponedeljak, kad sve živne, naći ću vezu, naći ću nekoga ko će mi obezbediti da ostanem pored deteta. Dočekasmo i  tih sedam sati i kreće sad atak na sestru iz noćne da me pusti da ostanem uz dete. Toliko sam bila uporna i puna argumenata da me je pustila, ali da kad dođe vizita, pravim se da spavam, a ujutru, kad  bude jutarnja vizita da izađem napolje. Sve važi sestro!!!!
Moju radost i sreću niko izmeriti ne bi mogao. Tako je sve i bilo. Naravno da su moji roditelji odmah u ponedeljak našli vezu. Šok kod sestre koja je došla, pa zašto niste rekli da ste rođaka doktroke ..... koja se isto prezivala kao moja ćera, jer ja sam zadržala svoje prezime. Naravno da se tretman odmah promenio.
Ne moram da vam pišem da sam za tih sedam dana doživela samo dno moje psihe i veliki pad mog životnog sistema vrednosti.
A tek šokove sa dijagnozama koje su date mom detetu, od epilepsije, MS-a do neznam ni ja čega. Smenjivali su se pregledi, analize,snimanja, tumačenja analiza i pregleda. Bila sam u haosu. Sedim pored svog deteta svaku noć i molim se samo da izađemo kući. Da povratimo svoj mir. Sedam dana ludila. Ludila od dijagnoza, ludila koje sam delila sa mojim roditelljima i sestrom. Nisam jela, nisam disala, nisam živela. Znate onaj osećaj kad ne znate koji je dan, datum, ništa... A onda kad to prođe shvatite da niste živeli tih dana.
Muvajući se tih dana po bolnici, upoznavajući razne žene-majke, slušajući razne priče tih žena i situacije u kojima su, shvatam koliko smo sve mi borci i koliko snage imamo da se sa svim situacijama borimo. Tu su bile majke koje su se opraštale od svoje dece koja su neizlečivo bolesna. Mnogo teških situacija i verujte da sam te trenutke potisnula duboko u sebe. Želim da zaboravim.
Ono što je možda poenta ove priče jeste da: Kad sam pitala doktore i sestre, zašto kad je i njima lakše, ne dozvoljavaju da majke budu pored svoje dece? Odgovor me je zapanjio: Zato što kad prime majke, u obavezi su da im daju hranu, a bolnica nema ni za decu. Teška je situacija.
U meni užas kad shvatite razlog. Taj razlog nije neka zaštita dece od virusa ili šta ja znam od čega, već hrana. Da li verujete? Ja ne!!!! Verujte mi na reč-nije mi bilo do hrane, pića, ma nije mi bilo do života tih dana.
Samovolja zdravstvenih radnika ili direktiva od gore. Ne znam ali da je sramota - jeste!!!!!
Posle svega što doživite, verujte da mi ovo plaćanje od 500 din nije puno i svaka majka bi dala i više da u tim teškim trenutcima bude uz svoje dete. Samo saznanje da niste pored deteta u svakoj majci budi osećaj straha i nemoći da pomogne svom detetu.A ono to očekuje od vas, njihove male okice to traže. Zakonom bih zabranila, da neko brani majci da bude uz svoje dete, posebno, kad tako bolesno i nemoćno, može da smiri samo majka. Zagrljajem, toplinom svojom.
I samo objašnjenje:
Posle svih pregleda i situacija i sa ove vremenske distance, mogu da kažem da je moje dete jedna zdrava i jedra devojčica i da nikakva epilepsija ili nešto drugo nisu njena dijagnoza. Jednostavno objašnjenje njene doktorke-pedijatra, koja je pogledala sve nalaze iz bolnice- Nađena joj je bakterija šigela(U vrtiću, u hrani je to dobila-posle saznasmo da je 5-oro dece imalo problem), a njen organizam se još nije oporavio od boginja. Dete je dehidriralo, izgubilo elektrolite, koji su doveli do grčenja mišića. Zato je bilo to kočenje koje je doživela. Jednostavno zar ne? Pitam se samo šta je trebalo svim tim doktorima da se frljaju sa dijagnozama, a da i sami nisu baš sigurni da je tako. Trebalo je da sačekaju rezultate, a onda dijagnoza, zar ne? Slažete se? E, volim što je tako i što se slažemo.

Život je to 06

Mnogo čitamo o zaštitama na društvenim mrežama, ali i o zaštiti prilikom surfovanja po netu i korišćenja svojih profila na društvenim mrežama. Ali kad se vama desi krađa identiteta ili krađa vaših slika ili...onda shvatite da je to tako blizu i da moramo biti još pažljiviji i oprezniji prema svim izazovima na koje nailazimo.

Moram vam preneti moje iskustvo. Noćas nisam spavala celu noć, jer sam se iznervirala juče i verujte da mi nije bilo svejedno što sam to prošla, a posebno kad shvatite da ste izmanipulisani, naivni, pa eto da kažem i glupi!!

Od aprila 2012. godine sam počela da pišem blog, a i od tada sam otvorila nalog na twitter-u i polako pravim svoj identitet na internetu tj društvenim mrežama. Polako i korak po korak, dobijam svoje pratioce - followers, i proširujem svoju listu ljudi koje ja pratim - following. Za šest meseci i više, trenutno imam 184 pratioca i ja pratim 267 ljudi. Verujte da nije lako od totalnog anonimusa i početnika doći do ove brojke, stvarate veze poverenja, ljudi pročitaju o vama-napisano na blogu i kreću komunikacije, sa ljudima bliskim tvojim razmišljanjima, sa ljudima zaiteresovanim za teme koje i tebe zanimaju.

slika 01 - moj profil na twitter-u

Naravno,  tu puno ljudi koje pratiš jer shvatiš da od njih puno možeš da naučiš, svaki dan ti ljudi izbacuju na tviteru korisne veze i linkove, na kojima saznaš nešto novo, nešto korisno ili jednostavno krene rasprava o dešavanjima u društvu, problemima, veliki broj humanitarnih akcija pokrenulu su upravo ljudi sa tvitera, veliki broj komentara o pojedinim vestima, različitošću ljudi sagledaš u više uglova. Za mene mnogo zanimljivija forma od FB. 

I pored svih upozorenja koja sam pročitala i spoznala, koristeći internet, ipak juče - 11.11.2012. doživljavam krađu mog identiteta, i posle svega loše se osećam. 

Počelo je sve ujutru 11.11. kada mi je stigla DM - Direct message od jednog folovera - meda007. To je poruka koj možeš samo ti da pročitaš i stiže ti na mejl. Ta mogućnost je napravljena da sa nekim možeš da se dopisuješ, a da samo vas dvoje možete da vidite poruke, sve ostalo što od poruka napišete, čitaju tj mogu da pročitaju svi vaši pratioci.

slika - 02 poruka DM poslata od meda007

Poruka je sledeće sadržine:  Hey this person bit.ly/TB1HPN is spreading horrible rumors around about you... Posle pročitane poruke, ja otvaram link - NARAVNO VI TO NEMOJTE RADITI!!!!! i pojavljuje se okruženje tvitera, koje mi traži pasvord, da bi pročitala poruku. Ne razmišljajući, ukucavam pasvord i tu je zamka!!! Ništa se ne dešava i ne otvara i ja odustajem.Ali.......Tu je upravo problem jer sam ustvari dala pasvord za moj nalog nekome, neznam ni ja kome. Popodne odmarajući, otvaram tviter i vidim da sam tvitnula, ali znam da nisam ja. Neko je to uradio umesto  mene!!!!!Tvit je sledece sadržine: Fastest Way to lose Body Fat in (2) weeks a onda opet link koji sam ja otvorila. Taj link je fishing sajt!! Što je još zanimljivo u isto vreme je tvit izašao i kod meda007 - pogledati slika 03
Ne znajući šta je to informišem se i saznam da je to sajt za krađu tvojih podataka, za ulazak u tvoj kompjuter i krađu podataka a naravno najinteresantnije je krađa podataka ako vam je tu ulaz u vašu banku, ili brojevi vaših kartica. Ja to nemam nigde u kompu niti sam online sa bankom. 

slika - 03 profil pratica sa famoznim tvitom

Ali ipak samo saznanje da je neko umesto mene izbacio tvit, sa tim linkom me je učinilo, kao da sam ja nešto loše uradila. Mogu ljudi koji me prate i imaju poverenje u mene, da uđu u sajt i posle toga imaju probleme. Mogu da pomisle da sam im ja tu priču namestila. Jedan ružan osećaj.
Poludela sam zbog tog saznanja. Odmah brišem tvit i prijavljujem na tviteru krađu identiteta i menjam svoj pasvord, a pratioca blokiram. I opet ne verujem da sam nasela, da sam postupila tako ne promišljeno i onda počnem da mislim na sva upozorenja koja sam svom detetu stalno ponavljala. Posebno sam o tome i pričala kad je saznala da je neka devojka iz Makedonije, zloupotrebila njenu sliku sa FB. Glavu sam joj probila, a tek kad je ona čula za ovu priču, pa smejala se i rekla: Pa zar tebi ne pogrešivoj da se to desi?
Što je najgore i ja se to pitam? Zar meni?
Napominnjem da je stvarno najvažnije da budete oprezni i da pre nego što negde kliknete, malo porazmislite i budete skoncentrisani u trenutcima kad ste na netu, a posebno kad dobijete zahteve da negde ukucavate svoje pasvorde. 
Ne želim da optužujem ni meda007, jer je možda i on ista žrtva, ali zaista jedna velika škola za mene i sad shvatam reči tviteraša koji su duže na tviteru: Kako da nekog pratim kad ne znam ni ko si, na šta si, a to isto i sa mojim pratiocem, koji nema ni imena ni prezimena, niti bilo koji parametar zbog kojeg bih ga zapratila, a uradila sam to.
Velika škola koju sam prošla.
A pitam se sam se samo šta je sa silnom decom koja su na tviteru bez ikakve kontrole starijeg?
Roditelji virnite i iskontrolišite šta rade deca na internetu ili nekoj društvenoj mreži?
A sama se ježim od postavljanja slika dece i uopšte privatnih sličica na Fb i to je jedan od razloga što nisam otvorila FB nalog!! Mislila sam da sam na tviteru bezbednija i bez deljenja svoje intime sa "prijateljima".