Život je to 08

Nasilje ili zlostavljanje podrazumeva svako ponašanje ili radnju učinjenu protiv ženine volje, a koje je ugrožava: psihički, fizički, seksualno, ekonomski, ili ugrožava njeno spokojstvo.

25. 11. Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Veći deo dana sam razmišljala o poslednja dva slučaja, nasilja nad ženama-devojkama iz naše bliže okoline: jedan iz Novog Sada koji je završen tragično i jedan baš iz Zemuna (devojka je gostovala u emisiji Sanje Marinković), koji je za sada smiren, a dokle će ne zna niko.

Moram podsetiti i na moj post od ranije, iz meseca juna 2012. - jedna devojka je rekla NE nasilju i smirila svoj život, uzela ga u svoje ruke.

Jedan život nažalost završen je tragično - devojka iz Novog Sada umrla je od posledica prebijanja od strane njenog dečka - njenog voljenog čoveka. Evo vesti.

Vest kao vest, malo senzacionalizma, ali suštinski postavlja se uvek isto pitanje: Zašto neko nije reagovao, posebno što su svi znali da je on, nju tukao godinama. I ona mu se uvek vraćala, posle svega. Apeli sestara, majke, tetke....nisu urodili plodom. Ostajala je sa njim.

Pitam se kao komšija i prijatelj, da li bi vredelo prijaviti situaciju, ako čujete? Naravno da da, neka stoji tamo negde zabeleženo u miliciji, ali SAMO TA DEVOJKA ILI ŽENA MOŽE NAPRAVITI POMAK I SAMO ONA MOŽE UČINITI NEŠTO DA SITUACIJA PRESTANE: Samo ona mora reći NE-ja ne želim takav odnos, ja hoću da se sa tim prestane!!!! Jer situacija se neće promeniti ako mu se ona posle batina vrati. Sav vaš napor pada u vodu.

Pitam se kao roditelj, očajna zbog gubitka jednog maladog života, šta uraditi ako se nađete u takvoj situaciji. Kako jednoj devojci, punoletnoj, zabraniti nešto? Posebno da se zabavlja sa dečkom koga voli?

Pitam se šta jedna devojka radi sa dečkom koji je bio u zatvoru?

Pitam se šta jedna lepa devojka radi u jednoj takvoj vezi?

Da li je istina da je on njoj pružao mnogo toga što roditelji nisu mogli, pa je to razlog za ostanak u jednom takvom odnosu?

Da li su ta prebijanja bila vredna haljine ili poklona kojim bi zataškao stvar?

Da li zaista ozbiljno shvataju pretnje nasilnika-da će ih naći i u zemlju ako se zakopaju, ako ih ostave?

Da li zaista veruju u pretnje i zastrašivanja?

Pa obično se iza takvih reči kriju kukavice, muškarci bez identiteta, jer jedino tako mogu ženu zadržati uz sebe!

http://www.brakiporodica.org/stranica.php?id=5

Definitivno što više razmišljam na tu temu, moram naglasiti da deca nikad nisu kriva. Ona su samo odraz onoga što smo ih naučili, šta smo im pokazali, šta smo svojim primerom dokazali, što smo usadili u njih vaspitanjem i ljubavlju.

Da li smo kao majke, pokazale svojim primerom kako treba, koji su prioriteti, da li smo im dovoljno usadile ljubav prema sebi i da ih ta ljubav čuva ovako nezdravih odnosa?

Da li su majke pokazale svojim primerom, da ne trpe batine, da imaju svoj stav i da sa njim kroz život idu?

Da li su majke ostvarile taj nivo poverenja da se ćerke povere i ispričaju o nemilom događaju ako su ga doživele? Pa ko najbliži, nego majka? Kome drugom reći nego njoj?

Da ekonomska zavisnost obično vodi i u neke druge situacije koje deluju kao da izlaza nema!

UVEK GA IMA!!!

Da li su očevi pokazali svojim primerom šta je zaštita žene, ćerke i kako se na pravi način pokazuje ljubav?

Velika je odgovornost i majki muške dece, koja moraju u svojim sinovima izgraditi poštovanje prema ženi, prvenstveno prema njoj kao majci, pa zatim prema svakoj ženi u životu svog sina, bila ona drugarica, sestra, žena!

Očevi muške dece, nije dovoljno pokazati mačo muškarca svojim sinovima, ne poštovanjem svoje žene, već naprotiv, pokazati da je pravi muškarac onaj koji poštuje svoju ženu i bilo koju drugu ženu iz okoline i da se svaki konflikt rešava razgovorom a ne pesnicama!

Da li smo kao majke i očevi i muške i ženske dece dali dovoljno ljubavi tim malim srcima, našoj deci?

U ovom slučaju moram da konstatujem da je na nama, roditeljima ženske dece, da ih vaspitamo u duhu samosvesnosti, posebnosti jer jedna takva devojka nikad sebi neće dozvoliti da je neko udari i bije. Vaspitati žensku decu da vrede koliko i muška deca u sredinama gde se favorizuju muški potomci.

Usaditi im da novac, dobra kola, skupu odeću mogu same sebi da priušte, radom na sebi, učenjem, nadogradnjom u svakoj godini njihovog života, borbom za sebe, da svoje prilike koriste a ne da puštaju da im život prolazi u prazno.

Porodica kao izvor svih lepota, učionica, doslednost roditelja prilikom učenja dece, od pranja zubića,kupanja, ponašanja pa do toga, da dete voli sebe i svoj život. Nije lako ali je po meni to zadatak roditelja, obaveza i dužnost.

Mi, roditelji smo ti koji smo odgovorni za ponašanje i za stavove naše dece. Škola i društvo imaju takođe svoj pečat.

Roditeljstvo je velika odgovornost, neko to shvati a neko nažalost ne!! Uvek ispaštaju deca.

http://dalje.com

Naravno i da država i moralne vrednosti u društvu imaju svoju funkciju.

Kako jedan milicioner na uviđaju može da piše prijavu i da se maksimalno zauzme za ženu koja je prijavila zlostavljanje i ima onih koji "kao" smiruju situaciju i odu-mirne savesti, ostavivši ženu sa zlostavljačem. Odmah mi se javlja pomisao da sigurno i on ima te vaspitne mere u svojoj porodici i da je svaka žena zaslužila jednu turu batina.

Ostavlja se na procenu i savest patrole koja stigne na mesto zločina. E pa ne može tako!!!

Sve mora da se kokretizuje i da postoji pravilo ponašanja u takvim situacijama.

Još jednom ću se vratiti na devojku koja je svoju ispovest ispričala pred kamerama u emisiji Sanje Marinković. Na pitanje Sanjino: "Zašto je godinama ćutala o zlostavljanju koje je doživljavala, što makar nekoj prijateljici nije rekla?" Odgovor me je iznenadio jer je iskreno zazvučao ali realan totalno: " Bilo me je sramota! Ko normalan bi to trpeo!!!!?????" Naravno, doživela bi osude od svojih prijateljica. Kako se uopšte ponašati kad shvatite da neka vaša prijateljica doživljava zlostavljanje? Na koji način joj davati podršku ako ona ostaje i ne želi da ostavi zlostavljača? Pričati joj, objašnjavati da izbora ima..... pa onda ona počne i vas da izbegava? Kako odigrati, a da ona shvati da ste joj podrška i šta je to u ženama kad misle da promeniti muškarca mogu?

Ova devojka se svog zlostavljača oslobodila kad je pretnje i batine koje je njoj upućivao, sledeći put želeo da isproba na detetu!!! E to ona nije mogla da dozvoli!!!!!! Kakva ironija, jer verujem da njeni roditelji ne bi sve to dozvolili da su znali!!!! Shvatila je tek kad je postala majka!

Za kraj želim da sa vama podelim priču:

Letnji dan na Adi, Sunce upeklo i rešim da se pokvasim. Polako se kvasim a pored mene jedna žena radi isto. U jednom trenutku, počinje prskanje, žena zamoli da prestanu. Zaključim ja da su joj to muž, ćerka i sin. Deca prestadoše, ali muž nastavlja i ona malo uvređeno, zamoli da prestane dok se ne pokvasi. Mom iznenađenju nukad kraja kad je on počeo da je psuje!!! Ja te neke psovke nisam nikada čula, moj Bože!!! 

" Šta izigravaš gospođu? psovka Kvariš nam dan! psovka Bolje da te nisam ni poveo! psovka Ne znaš da se ponašaš! psovka Kravo! psovka Primitivko! psovka Ćurko!.....(poznala sam samo: Je... ti mater i p.... ti materina)

 Ja vam ne mogu opisati moju zgranutost i šokiranost ali ja ne bi bila ja da mu tiho i kroz zube nisam rekla: 

" Prekini sa psovkama i ćuti, nisam došla ovde tvoje gluposti da slušam!" I prekinuo je iznenađen totalno, i svaki čas bi pogledao ka meni.

Gospođa se vratila na obalu i sela. Izašavši iz vode sa prijateljicom reših da ako je bude još napadao da reagujemo. Spremne za napad!!!

Scena sledeća:

Posle pola sata čitanja i dremakanja, reših da idem u vodu, kad tamo idila. On je drži u rukama i polako je unosi u vodu, ona sva ozarena i srećna a on kao ćuran ponosan.

Okrenem se i vratim na obalu. Stvar izglađena i zaboravljena od strane njegove žene. 

E Sanda, ako ti to ne bi dozvolila svom muškarcu ima ko bi. Neko na taj način pravi svoju idilu.

(kad smo se pomirili kako smo se jako voleli)

Nadam se da sam vas i malo nasmejala.

Neka ovaj moj post pročita makar jedna zlostavljana žena, neka razmisli o svojoj situaciji i neka donese odluku da ne želi dalje tako da živi i ja ću biti srećna, najsrećnija. Izbora ima!!!!

Život je to 07

,

Ovih dana na društvenim mrežama velika prašina digla se oko plaćanja usluge, koju je izvšila žena boraveći u bolnici sa svojim detetom. Evo linka da možete da pročitate vest 

Za mene to nije ništa čudno jer pre 5 godina moja sestričina je završila, posle jednog stomačnog virusa, u bolnici, i moja sestra posle boravka sa njom dobila je račun 2400 din koji je morala da plati, jer je u bolnici bila sa njom, naravno na stolici sedeći. 

Da li je to samovolja zdravstvenih radnika ili ne, to treba samo ispitati u našem zdravstvenom pravilniku i nešto je što se može proveriti. Ali to me sve navodi da prenesem svoje iskustvo gde je samovolja zdravstvenih radnika veoma uočljiva.

Čerka (3) je posle preležanih boginja, i ponovnog polaska u vrtić, počela da povraća i naravno odmah, istog dana odlazimo kod njene doktorke, ali ona nije tu i prima nas zamena. Daje uput da ujutru vadimo krv i savet da se dete poji. Ujutru, vadimo krvi dajemo na analizu i čekamo rezultate, a ona sad ima i dijareju i blago povećanu temperaturu. Dolazimo sa rezultatima kod doktorke i ona dalje daje uput da se ujutru stolica ,da na analizu i dalje samo savet da se dete poji. Treči dan posle datog uzorka stolice ona ipak daje antibiotik, jer joj ništa nije jasno-zašto dete i dalje povraća i ima dijareju. A dete samo leži i kunja i sve što u kašičici popije ubrzo izbaci. 

Četvrtog dana kad primećujem da moje dete ne može da stane na noge, ustala je i koraknula i pala, spremam dete i sa strahom je vodim u bolnicu, dečiju. Na prijemu, pošto nismo hitni, čekamo a dete kunja na mom ramenu. Čekanje se oteglo, jer stalno pristižu novi hitni slučajevi. Moje dete "samo" povraća. 

U jednom trenutku osetim da se dete steglo i kao da se zgrčilo, ukočilo. Ulećem u prijemnu službu vičući da mi je dete umrlo. 

Užurbano doktori i sestre je preuzimaju, i mene izbacuju napolje i ostavljaju da čekam . 

To su bili moji najteži trenutci u životu. Unutra čuješ ubrzane glasove i pokretanje ljudi a ti ne znaš šta se dešava i šta će ti reći posle izlaska doktori. 

Preznojavanje, očaj, želudac koji bi sve izbacio iz sebe i drhtavica...

Ne znam koliko je vremena prošlo, svekar me drži da ne uletim unutra, jer je i suprug dobio boginje od ćere i leži kući. Ne zna šta se dešava našim detetom.

Konačno izlazi doktor i govori mi da je dete doživelo fras. Počinju pitanja oko svih bolesnih u porodici, govorim da surug ima MS, a baka šećer i to je sve. Doktor klima glavom značajno na moj pomen MS, u stilu, eto to je to, i dete nije uredu.
Hoće da izvrše prijem deteta i naravno ne primaju majku-mene, sa izgovorom da dete više ne sisa. Ne dozvoljavam to i oni mi kažu da onda dete vodim kući. Ej, koji je to haos tamo bio. Ne dajete majci trogodišnjeg deteta da bude sa njim. Dete pospano i izgubljeno jer vidi da ja plačem i da sam uznemirena. Posle dosta svađe i rasprava, jedan sestra me odvodi u stranu i kaže da idem kod pedijatra i da tražim uput za mene i da će me primiti u bolnicu sa njom. Jurim kao furija i sve donosim. Dete je već primljeno na odelenje i leži sama u krevetu. Krevet visok i nema ogradu koja ga štiti od pada. Drhti kad me je videla, uplašila se da sam je ostavila. Ali........ i pored uputa dežurna sestra mi objašnjava da je njihova procena važnija i da me ipak neće primiti da ostanem sa detetom. Užas i očaj koji su me uhvatili ja vam ne mogu rečima opisati. To može da razume samo majka koja je isto doživela, osećaj nemoći, besa, ne mirenja sa situacijom. Kako da ona ostane tako bolesna, sama, kad bez moje ruke ne može da zaspi. Kad je štipkanje moje ruke pred san njena sigurnost.
Gledam po sobi, skoro svako dete pored sebe ima majku. Zašto meni ne daju? Nije mi jasno. Raspitujem se kod sestra, one daju logično objašnjenje-to su žene iz unutrašnjosti, ne mogu svaki dan da dolaze. Lako je nama majkama iz Bgd-a.
Pitam sve žene, raspitujem se i svaka je imala svoju priču. Neke kažu da su dale novac, neke da su našle vezu... razne situacije.

slika - 01- http://www.b92.net/zdravlje/vesti.php?yyyy=2012&mm=05&nav_id=610114

Rešena da budem pored mog deteta, očajna i valjda u tim situacijama i mozak radi sto na sat, prilazim jednoj od sestara i molim je i objašnjavam situaciju, apelujem na njenu majčinsku stranu, i ona popušta i kaže mi da do sedam uveče ostanem i da onda moram ići. Naravno da pristajem i zahvalna sam joj zauvek i verujte da se u mojim molitvama molim za nju uvek.
Sedim pored svog deteta, ona se povremeno probudi, vidi da sam tu i sa olakšanjem zaspi. A ja u glavi samo mozgam šta ću dalje. Kako ću ostati pored nje i preko noći. Samo još tu noć.
Znala sam da sutra ujutru, u ponedeljak, kad sve živne, naći ću vezu, naći ću nekoga ko će mi obezbediti da ostanem pored deteta. Dočekasmo i  tih sedam sati i kreće sad atak na sestru iz noćne da me pusti da ostanem uz dete. Toliko sam bila uporna i puna argumenata da me je pustila, ali da kad dođe vizita, pravim se da spavam, a ujutru, kad  bude jutarnja vizita da izađem napolje. Sve važi sestro!!!!
Moju radost i sreću niko izmeriti ne bi mogao. Tako je sve i bilo. Naravno da su moji roditelji odmah u ponedeljak našli vezu. Šok kod sestre koja je došla, pa zašto niste rekli da ste rođaka doktroke ..... koja se isto prezivala kao moja ćera, jer ja sam zadržala svoje prezime. Naravno da se tretman odmah promenio.
Ne moram da vam pišem da sam za tih sedam dana doživela samo dno moje psihe i veliki pad mog životnog sistema vrednosti.
A tek šokove sa dijagnozama koje su date mom detetu, od epilepsije, MS-a do neznam ni ja čega. Smenjivali su se pregledi, analize,snimanja, tumačenja analiza i pregleda. Bila sam u haosu. Sedim pored svog deteta svaku noć i molim se samo da izađemo kući. Da povratimo svoj mir. Sedam dana ludila. Ludila od dijagnoza, ludila koje sam delila sa mojim roditelljima i sestrom. Nisam jela, nisam disala, nisam živela. Znate onaj osećaj kad ne znate koji je dan, datum, ništa... A onda kad to prođe shvatite da niste živeli tih dana.
Muvajući se tih dana po bolnici, upoznavajući razne žene-majke, slušajući razne priče tih žena i situacije u kojima su, shvatam koliko smo sve mi borci i koliko snage imamo da se sa svim situacijama borimo. Tu su bile majke koje su se opraštale od svoje dece koja su neizlečivo bolesna. Mnogo teških situacija i verujte da sam te trenutke potisnula duboko u sebe. Želim da zaboravim.
Ono što je možda poenta ove priče jeste da: Kad sam pitala doktore i sestre, zašto kad je i njima lakše, ne dozvoljavaju da majke budu pored svoje dece? Odgovor me je zapanjio: Zato što kad prime majke, u obavezi su da im daju hranu, a bolnica nema ni za decu. Teška je situacija.
U meni užas kad shvatite razlog. Taj razlog nije neka zaštita dece od virusa ili šta ja znam od čega, već hrana. Da li verujete? Ja ne!!!! Verujte mi na reč-nije mi bilo do hrane, pića, ma nije mi bilo do života tih dana.
Samovolja zdravstvenih radnika ili direktiva od gore. Ne znam ali da je sramota - jeste!!!!!
Posle svega što doživite, verujte da mi ovo plaćanje od 500 din nije puno i svaka majka bi dala i više da u tim teškim trenutcima bude uz svoje dete. Samo saznanje da niste pored deteta u svakoj majci budi osećaj straha i nemoći da pomogne svom detetu.A ono to očekuje od vas, njihove male okice to traže. Zakonom bih zabranila, da neko brani majci da bude uz svoje dete, posebno, kad tako bolesno i nemoćno, može da smiri samo majka. Zagrljajem, toplinom svojom.
I samo objašnjenje:
Posle svih pregleda i situacija i sa ove vremenske distance, mogu da kažem da je moje dete jedna zdrava i jedra devojčica i da nikakva epilepsija ili nešto drugo nisu njena dijagnoza. Jednostavno objašnjenje njene doktorke-pedijatra, koja je pogledala sve nalaze iz bolnice- Nađena joj je bakterija šigela(U vrtiću, u hrani je to dobila-posle saznasmo da je 5-oro dece imalo problem), a njen organizam se još nije oporavio od boginja. Dete je dehidriralo, izgubilo elektrolite, koji su doveli do grčenja mišića. Zato je bilo to kočenje koje je doživela. Jednostavno zar ne? Pitam se samo šta je trebalo svim tim doktorima da se frljaju sa dijagnozama, a da i sami nisu baš sigurni da je tako. Trebalo je da sačekaju rezultate, a onda dijagnoza, zar ne? Slažete se? E, volim što je tako i što se slažemo.

Život je to 06

Mnogo čitamo o zaštitama na društvenim mrežama, ali i o zaštiti prilikom surfovanja po netu i korišćenja svojih profila na društvenim mrežama. Ali kad se vama desi krađa identiteta ili krađa vaših slika ili...onda shvatite da je to tako blizu i da moramo biti još pažljiviji i oprezniji prema svim izazovima na koje nailazimo.

Moram vam preneti moje iskustvo. Noćas nisam spavala celu noć, jer sam se iznervirala juče i verujte da mi nije bilo svejedno što sam to prošla, a posebno kad shvatite da ste izmanipulisani, naivni, pa eto da kažem i glupi!!

Od aprila 2012. godine sam počela da pišem blog, a i od tada sam otvorila nalog na twitter-u i polako pravim svoj identitet na internetu tj društvenim mrežama. Polako i korak po korak, dobijam svoje pratioce - followers, i proširujem svoju listu ljudi koje ja pratim - following. Za šest meseci i više, trenutno imam 184 pratioca i ja pratim 267 ljudi. Verujte da nije lako od totalnog anonimusa i početnika doći do ove brojke, stvarate veze poverenja, ljudi pročitaju o vama-napisano na blogu i kreću komunikacije, sa ljudima bliskim tvojim razmišljanjima, sa ljudima zaiteresovanim za teme koje i tebe zanimaju.

slika 01 - moj profil na twitter-u

Naravno,  tu puno ljudi koje pratiš jer shvatiš da od njih puno možeš da naučiš, svaki dan ti ljudi izbacuju na tviteru korisne veze i linkove, na kojima saznaš nešto novo, nešto korisno ili jednostavno krene rasprava o dešavanjima u društvu, problemima, veliki broj humanitarnih akcija pokrenulu su upravo ljudi sa tvitera, veliki broj komentara o pojedinim vestima, različitošću ljudi sagledaš u više uglova. Za mene mnogo zanimljivija forma od FB. 

I pored svih upozorenja koja sam pročitala i spoznala, koristeći internet, ipak juče - 11.11.2012. doživljavam krađu mog identiteta, i posle svega loše se osećam. 

Počelo je sve ujutru 11.11. kada mi je stigla DM - Direct message od jednog folovera - meda007. To je poruka koj možeš samo ti da pročitaš i stiže ti na mejl. Ta mogućnost je napravljena da sa nekim možeš da se dopisuješ, a da samo vas dvoje možete da vidite poruke, sve ostalo što od poruka napišete, čitaju tj mogu da pročitaju svi vaši pratioci.

slika - 02 poruka DM poslata od meda007

Poruka je sledeće sadržine:  Hey this person bit.ly/TB1HPN is spreading horrible rumors around about you... Posle pročitane poruke, ja otvaram link - NARAVNO VI TO NEMOJTE RADITI!!!!! i pojavljuje se okruženje tvitera, koje mi traži pasvord, da bi pročitala poruku. Ne razmišljajući, ukucavam pasvord i tu je zamka!!! Ništa se ne dešava i ne otvara i ja odustajem.Ali.......Tu je upravo problem jer sam ustvari dala pasvord za moj nalog nekome, neznam ni ja kome. Popodne odmarajući, otvaram tviter i vidim da sam tvitnula, ali znam da nisam ja. Neko je to uradio umesto  mene!!!!!Tvit je sledece sadržine: Fastest Way to lose Body Fat in (2) weeks a onda opet link koji sam ja otvorila. Taj link je fishing sajt!! Što je još zanimljivo u isto vreme je tvit izašao i kod meda007 - pogledati slika 03
Ne znajući šta je to informišem se i saznam da je to sajt za krađu tvojih podataka, za ulazak u tvoj kompjuter i krađu podataka a naravno najinteresantnije je krađa podataka ako vam je tu ulaz u vašu banku, ili brojevi vaših kartica. Ja to nemam nigde u kompu niti sam online sa bankom. 

slika - 03 profil pratica sa famoznim tvitom

Ali ipak samo saznanje da je neko umesto mene izbacio tvit, sa tim linkom me je učinilo, kao da sam ja nešto loše uradila. Mogu ljudi koji me prate i imaju poverenje u mene, da uđu u sajt i posle toga imaju probleme. Mogu da pomisle da sam im ja tu priču namestila. Jedan ružan osećaj.
Poludela sam zbog tog saznanja. Odmah brišem tvit i prijavljujem na tviteru krađu identiteta i menjam svoj pasvord, a pratioca blokiram. I opet ne verujem da sam nasela, da sam postupila tako ne promišljeno i onda počnem da mislim na sva upozorenja koja sam svom detetu stalno ponavljala. Posebno sam o tome i pričala kad je saznala da je neka devojka iz Makedonije, zloupotrebila njenu sliku sa FB. Glavu sam joj probila, a tek kad je ona čula za ovu priču, pa smejala se i rekla: Pa zar tebi ne pogrešivoj da se to desi?
Što je najgore i ja se to pitam? Zar meni?
Napominnjem da je stvarno najvažnije da budete oprezni i da pre nego što negde kliknete, malo porazmislite i budete skoncentrisani u trenutcima kad ste na netu, a posebno kad dobijete zahteve da negde ukucavate svoje pasvorde. 
Ne želim da optužujem ni meda007, jer je možda i on ista žrtva, ali zaista jedna velika škola za mene i sad shvatam reči tviteraša koji su duže na tviteru: Kako da nekog pratim kad ne znam ni ko si, na šta si, a to isto i sa mojim pratiocem, koji nema ni imena ni prezimena, niti bilo koji parametar zbog kojeg bih ga zapratila, a uradila sam to.
Velika škola koju sam prošla.
A pitam se sam se samo šta je sa silnom decom koja su na tviteru bez ikakve kontrole starijeg?
Roditelji virnite i iskontrolišite šta rade deca na internetu ili nekoj društvenoj mreži?
A sama se ježim od postavljanja slika dece i uopšte privatnih sličica na Fb i to je jedan od razloga što nisam otvorila FB nalog!! Mislila sam da sam na tviteru bezbednija i bez deljenja svoje intime sa "prijateljima".

Život je lep 16

Završen je još jedan sajam knjiga u Beogradu. Po procenama sajam je posetilo oko 150 000 ljudi.

Za mene je sajam knjiga-praznik. Sreća i radost.

Ljubav prema knjizi.

Naravno, i ove godine sam posetila sajam i uživala u kupovini knjiga koje sam želela ali i uvek ostavim da mene poneka knjiga pronađe, da me osvoji. 

Zajedno sa mojom ćerkom i tetkom, u subotu 27.10.  posetile smo sajam i obišle za nas zanimljive štandove i u skladu sa paricama, upotpunile naše biblioteke novim delima.

Slika sa sajta novosti.rs

Da li su ta dela književnost ili hit knjiga bez velike književne vrednosti, zaista o tome ne mislim i mnogo me u poslednje vreme priče i pljuvačina knjiga pojedinih pisaca, nerviraju i mogu u vatru da padnem objašnjavajući svoje mišljenje.

U današnje vreme, kada se tako malo vremena posvećuje čitanju knjiga, deca po školama veoma slabo čitaju lektire i vredna književna dela, zar nije dobro da svako za sebe pronađe nešto što će ga zainteresovati, što će želeti da pročita. U početku će to možda biti knjige koje su beletristika, hit knjige ali vremenom sazrevamo i naši apetiti sa svakom pročitanom knjigom rastu. Možda se tad poželi i nešto kvalitetnije za čitanje, a desi se, to je sigurno. Svakom pročitanom knjigom spoznamo i naučimo nešto novo. Svaka knjiga ima neku svoju pouku, pa eto neka to bude da shvatiš, da nešto što ti je bilo privlačno iz daljine, kada uploviš u priču, shvatiš da ti to nikako ne bi odgovaralo. Ja uvek u knjizi nađem nešto novo, što nisam znala i što me pokrene na razmišljanje, možda neki detalj, sitnica, ali meni zanimljivo.

Zar nije cilj svih nas koji imamo decu da ih usmerimo ka čitanju, i poštovanju knjige?
 Ja sam se trudila da moje dete usmerim u tom pravcu, maksimalno.

Od kako je napunila 5 godina, svake godine idemo na sajam i pokušavam da je zainteresujem za knjigu. Počeli smo od slikovnica i bojanka, malih knjigica koje su svojim dizajnom privlačile njenu pažnju zavisno od njenog trenutnog uzrasta. Ponekad sam uspela a ponekad i ne, ponekad je ona sarađivala a ponekad je bila totalno nezainteresovana i nisam je mogla aktivirati u tom pravcu jer je ponekad umor od silne šetnje učinio svoje i želela je da pobegne kući što pre. 

Ima jedna smešna situacija koja je bila i prekretnica ove priče:

Jedne godine, uzaludno sam pokušavala da joj skrenem pažnju na naslove koji su bili za njen uzrast, ali ona samo pogleda bledo i vuče me dalje, ne bi li što pre završile. Ja sam bez obzira na nju, gledala naslove i za mene i za nju. Posle izvesnog vremena njene nezainteresovanosti, odjednom mi prilazi dok ja na jednom štandu biram knjigu i kaže: " Mama, mama, brzo dođi ovamo videla sam nešto! Sjaj u njenim očima podsetio me ja mene kada ugledam knjigu koju želim. Sve ostavlajm i žurim za njom. Stajemo pored jednog štanda, ali ona se okreće i kaže: " Ovamo mama." Kad sam pogledala vidim njen pogled u kofer sa nakitom koji je držao jedan mladić. " Videla sam divnu narukvicu!!!" Joj, da vidite samo moju facu i zapanjenost, pa me uhvati bes i onda posle par trenutaka počeh da se kidam od smeha. 

Pa Sanda, vučeš dete po sajmu jer ti voliš, vidiš da je nju baš briga! Kakvo razočarenje za mene:(((

Kada smo stigle kući, rekla sam joj da je to poslednja godina kad sam je vodila na sajam i da je više neću mučiti. Ćutala je. Sledeće godine, pravim plan kad idem na sajam i ko ide samnom, kad ćujem njen slabašan glasić kako kaže: " Mama, molim te, vodi i mene. Molim te" 

Povela sam je i taj odlazak je bio prekretnica i od te godine naši odlasci na sajam su zaista prava uživancija. Sama bira knjige koje će kupiti sa dogovorom da te knjige pročita do sledećeg sajma. Sad kada je već odrasla, naravno kupuje šta želi ali sve češće me pita za mišljenje i traži  moje knjige da čita.  

Zaista sam srećna što je to tako i volela bih da sutra i ona svoje dete usmerava u tom pravcu jer čovek koji čita knjige, uči, nadograđuje sebe, saznaje nešto novo i otvara mnoge vidike koje možda ne bi  sagledao  bez čitanja.

slika sajt B92 - delić atmosfere sa sajma

Knjiga je veliki prijatelj moje kuće, sada kada imam svoj dom i svoju porodicu, ali i moja sećanja daleko u prošlost, vezana su za knjigu, za knjige u mom detinjstvu i odrastanju.
Sećanja me uvek vrate na detinjstvo i moju sreću kada za rođendan dobijem knjigu na poklon. Zaista me je to najviše radovalo. Moja tetka i teča, radili su u tada velikim izdavačkim kućama, Bigz i Vuk Karadžić i veoma često su me obradovali knjigom za poklon. Koliko sam ja obožavala te trenutke ali i njihove napisane posvete sa toliko topline i ljubavi. Iz njihovih reči je izlazila i ljubav i poštovanje prema knjizi kao velikom delu. Oni - moja tetka i teča bili su moji vodiči kroz svet knjige i magije zvane sajam. Otvarali su mi taj svet savetima i pričama.
 Oni - da, moja tetka i teča su zaslužni i što sam par godina radila na sajmu, vikendom i pomagala u prodaji ali i čuvanju knjiga od ljudi koji koriste trenutak ne pažnje prodavca i ukradu knjigu. Bili su to divni trenutci i ja sam u njima uživala posebno jer su moje dve sestre bile takođe samnom. Divna sećanja na naše dogovore šta će svaka od nas kupiti kad dobijemo parice za rad.
Moj teča, čovek pun topline, neko koga sam puno volela, upoznao me je tada kao dete sa radom Mome Kapora a jedne godine me je i upoznao sa njim upravo na sajmu. Obožavala sam njegovu knjigu Beleške jedne Ane i čitala sam je do besvesti i upijala Anine priče. Ej koja radost je to bila.
Tih godina dosta se čitao i Danilo Kiš, Stendal i njegova knjiga Crveno i crno prodavao se kao da je džabe ali i klasici ruske književnosti, a žene su ludele za knjigama Igora Mandića.
Bila sam sedmi razred kada je teča poklonio mojoj mami Anu Karanjeninu. I pored upozorenja da to nije knjiga za mene, počela sam da čitam i zaista sam uživala, mada moram priznati opisi prirode i sva dešavanja oko Ljevina nekako su me smarala(što bi danas mladi rekli), a Ana mi je bila nemoralna i nisam mogla naći u sebi opravdanje za situaciju u kojoj se našla. Kasnije sam u prvoj godini srednje ponovo pročitala knjigu i opet je razumela na neki drugi način. Knjigu Ana Karenjina sam procitala jos dva puta, u mojim tridesetim i cetrdesetim i svaki put su mi se otvarala druga viđenja i sve me je manje smaralo sve oko Ljevina a moje shvatanje Ane je raslo sa mojim godinama. Eto, ista knjiga a različita ja!!

Čitala sam sve što mi pod ruku dođe pa i tako u srednjoj školi pokušavam da pročitam knjige o Sigmundu Frojdu i Karl Jungu, to su bile jedine knjige koje nisam pročitala iz kućne biblioteke i čitala sam željna da saznam što više iako mnoge stvari nisam razumela. Sećam se jedne godine na moru tata mi je dao da čitam Emil Klue - Kako gospodariti sobom. 

Pa iako nisam baš sve razumela u knjizi, ipak kroz život tako se neke stvari urade i pitam se kako sam to znala ili otkud mi to u glavi, i onda se setim da je to sve u mojoj glavi negde skockano i čeka pravi trenutak da se pojavi.

Zato pronađimo način da druge motivišemo da čitaju, posavetujte nekog svog ko ne voli da čita, približite mu neku literaturu koja ga zanima. Profesori u školama, dajte deci slobodu da ako već neće da čitaju lektiru, neka pročitaju neku drugu knjigu i neka je analiziraju, neka kažu svoje viđenje i utiske. Svi bi ipak tada bili zadovoljniji i profesori a i deca kojoj je izbor lektire ipak pomalo stran. 

Tetke moje, hvala vam na izborima kojima ste mi otvarale staze i otvarale moje vidike ka književnosti i knjizi.

Tečo moj, znaj da tvoje plemenito srce je uradilo puno za sve nas u tvojoj okolini, uvek ću te se sećati po lepom i po tvojim poklonima-knjigama i pažnji.

Tata i mama, hvala vama što ste uvek razumeli moju ljubav prema knjizi i uvek odvojili koji dinar da povećam moju biblioteku, pored one koju ste vi oformili u našem domu. Hvala na strpljenju i razumevanju za upaljenim svetlom u toku noći, jer nisam mogla da se odvojim od knjige.

Hvala mojoj seki i zetu koji znaju moju radost i uvek me obraduju sa knjigom kojom želim ali nemam parica da kupim.

Znam da smaram možda nekoga ili nekada i sa poklonima u vidu knjige ali je to za mene najlepši poklon koji volim da dam.

Hvala svima koji mi poklone knjigu jer znam da su tim potezom želeli da mi udovolje i obraduju me.

Pošto imam dosta knjiga, stalno poneko traži knjigu na čitanje: dam je prvi put ali ako je vrati umazanu, raskopusanu, i uništenu (a ima takvih verujte), knjige mu više ne dajem i to mu otvoreno kažem!
Eto zato dragi moji i pišem o knjigama i dajem neko svoje mišljenje i shvatanje iako nisam kritičar ili novinar ili knjževnik. Ja sam jedan prosečan čitalac koji uživa u knjigama, bilo da su to ozbiljna književna dela(o kojima je stvarno dosta napisano) ili trenutni bestseleri ili knjige koje ja trenutno čitam i želim da kažem svoje mišljenje, jer možda neko od vas želi da pročita i odluči da li će knjigu čitati ili pokloniti nekome ili kupiti za sebe.
Za mene je knjiga veliki čovekov prijatelj!!!!!

Život je lep 15

Motivacija je proces pokretanja ličnosti na aktivnost, a motivi su pokretačke snage ponašanja koje imaju više uloga: da izazovu neko ponašanje, da ga usmere prema nekon cilju i da ga regulišu tako da se cilj ostvari. Motivisano ponašanje je ono ponašanje koje počiva na nekoj potrebi, a vodi ka određenom cilju.

Ovaj post, prosto se sam nametnuo da ga napišem jer sam želela sa vama da podelim moju borbu, borbu same sa sobom i još uvek ne znam da li sam je dobila, ali sam PRVI korak sigurno napravila. Sad mi preostaje da nastavim taj put i da ga utabam koracima svojim.

Imam 43 godine i posao koji je statičan. Sedenje za računarom i veoma malo aktivnosti u jednom mom danu. One aktivnosti fizičke koja nam prija i koja nas održava zdravim i vitalnim.

Sve je počelo u mojoj 38 godini kada je moj mesečni ciklus prestao. Pomislila sam da je to samo posledica stresnog posla i stresnog porodičnog života, jer mi je suprug oboleo od MS( multipla skleroza) i bolest kao bolest donosi mnogo teških trenutaka i situacija.

Posle par meseci i uzaludnih proba mog ginekologa da izazove menstruaciju ali bez rezultata, shvatamo da je ipak nešto ozbiljnije u pitanju i obraćam se endokrinologu koja konstatuje menopauzu posle biopsije jajnika. Menopauza u 38 godini. Pristajem da krenem sa terapijom nadoknade hormona i krećem sa hormonskom supstitucionom terapijom.

U mesecu novembru 2011. godine na sistematskom godišnjem pregledu, rezultati su bili za mene izneneđujući, povećani holesterol i trigliceridi koji su na gornjoj granici. Kod mene koja je uvek imala najbolje rezultate. Ali eto posledice moje male aktivnosti ali dobre papice. Njamiiiii

Ovo sam ja

A nije uvek tako bilo, mali osvrt u prošlost:

-       Do 24 godine aktivno bavljenje sportom, bez i grama viška na meni

-      Od 24 – 35 god sport i aktivnosti dva do tri puta nedeljno – aerobic, jazz balet

-       Od 35 godine bez sportskih aktivnosti sem povremenih šetnji

-       Od 35 – 43 god oko 15 kilograma viška, bila bih zadovoljna i sa 10 kg manje 

  I od tada kreće moja borba sa kilogramima, stalne dijete, uspevam da smršam, vidim da to mogu i onda
nestane motivacije …..ali bez značajnije aktivnosti fizičke sem šetnji

 Specifičnost radnog vremena i ne mogućnost da idem na kolektivna vežbanja, a snage i volje da sama vežbam nisam imala, uspem nekih mesec dana i onda opet pauza.

I tako sve do tog famoznog sistematskog pregleda u novembru 2011. i loših rezultata. Shvatam da moram

nešto promeniti u mom životu a to je pokretanje, akcija.

Od 2012 god sam pratioc tvitera i jedan od onih koje pratim je Mooshema, pratim njene tvitove o vežbanju

i počinjem sa praćenjem i njenog bloga i fascinirana sam njenom voljom i energijom, koju prenosi  na svoje

čitaoce.Takođe moram pohvaliti i postove SylphGourman koji su me takođe inspirisali i da mislim šta jedem!!

Tvitovanje

Motivisana njenim pisanjem krećem u brze šetnje dva tri puta nedeljno, jer shvatam da mi je potrebna promena mojih navika i akcija u vidu vežbanja ili bilo koje aktivnosti.

Veliki podsticaj mi je bila njena objavljena fotografija kada je počela i posle dve godine aktivnosti.

Ne verujući u sebe, u julu pokušaj trčanja i uspeva mi!!

U avgustu samo šetnje opet, zbog velikih vrućina, a u blizini kuće nemam teretanu gde bih vežbala.

Kada je Moo pozvala svoje Novosađane da trče zajedno jedno jutro, poželela sam da trčim sa njima

tj. sa njom  jer njena je energija za mene tako pokretačka.

Moo me upućuje na Trčanje.rs, i tamo čitam mnogo korisnih informacija o svemu vezano za vežbanje, od nabavke patika i brushaltera, pa do gotovih predloga za treninge. Sjajan sajt.

Svaku informaciju od Moo shvatam i prihvatam ozbiljno, njene vežbe koje predlaže, pa žene u teretani, sve me to podstiče da se pokrenem i ja, i bio mi je potreban neki izazov.

A onda je usledio poziv na tviteru, #Izazov u oktobru, koji prvo nisam znala šta znači i počinje raspitivanje po tviteru, Moo nam sve objašnjava i ja se rešavam da probam, prijavljujem se i krećem.

Prijavljuje se sto ljudi na #izazov iz svih krajeva Srbije ali i šire.

Kakav je to preporod, kakva je to sreća kad shvatim da uspevam da istrčim 3.5 km, polako, bez

velikog napora.

Svakim danom uspevam da sve brže prelazim deonicu.

Sam taj trenutak kada u endomondo, na mom workoutu ukucam dnevnu aktivnost, je za mene jedna moja pobeda nad  ne aktivnošću i lenjošću. Mnogo znači taj zapis rezultata i kasniji pregled mog napora. 

Moram napomenuti da nikakvu korekciju hrane nisam počela uporedo sa ovom akcijom, mada je Moo i to predlagala. Ali sam u trenutku odluke da se priključim akciji #izazov u oktobru, Bila mišljenja da mi je najvažnije da se pokrenem, da se aktiviram.

 Jednostavno želim da mi sledeći korak bude i korekcija ishrane, a da ostane aktivnost kao u mesecu oktobru. Jer zaista smatram da svaka dijeta i smanjenje unošenja kalorija na dnevnom nivou, bez fizičke aktivnosti, nema rezultate na dugoročnije staze, što se i pokazalo kao tačno, jer čim prestanete sa dijetom kilogrami se vrate, brže bolje.

slika 01 - moj workout na endomondu

slika 02 - aktivnosti po danu u mesecu oktobru

slika 03 - moj ukupan bilans i mesto koje sam zauzela od sto ljudi

slika 04 - ukupan odnos trčanja i šetnje po nedeljama u oktobru

slika 05 - pređeni kilometri

   Spram 0 km ili 0 min aktivnosti u predhodnom mesecu ja sam sada za 29 dana u mesecu oktobru istrčala 117 km i provela 13h u trčanju ili brzoj šetnji.   Draga Moo me je pokrenula i dala mi volje i snage da se uverim da ja to mogu. Ohrabrila me je i ubedila da i ja to mogu!! Izazovom da učinimo dodatni napor i pređemo granice koje nismo znali da možemo, ona nas je motivisala da se trkamo sami sa sobom, ali ne mogu da potisnem i taj osećaj sreće kad ukucam svoj rezultat pomerim se na ukupnoj listi svih prijavljenih na #izazov. Sad sam trenutno na 30 mestu, nije loše a? Šta kažete? Od nas sto, ja 30 - ta!!!!

Njeni sjajni postovi o našim izgovorima što ne vežbamo, njeni recepti, njen blagonaklon odnos prema nama koji nismo aktivni, a ne potcenjivački odnos su nešto što čoveka dodatno inspiriše i shvatiš da možeš i da hoćeš.

Dana 18.10.2012. moj record 3.5 pretrčala za 19min 32sec.

Hvala Moo!

Da li je potrebno da napomenem motivacioni govor Nika Vujučića, čoveka koji pored svog hendikepa, trudi se da uživa u svakom trenutku svog života, da vidi i oseti što više situacija koje mu nisu dostupne zbog hendikepa, on pliva, igra fudbal i zaista sve fascinira voljom i željom da u svemu tome učestvuje.

A šta radimo mi koji imamo i ruke i noge? Ne možemo da nateramo sebe da prošetamo, potrčimo, damo našem telu i duhu snagu, zdravlje. Ušuškani u svoje živote, ne vidimo koliko smo srećni i koliko blagodeti svog zdravlja ne koristimo. Potrebno nam je uvek nešto više da bi bili srećni, a kad dobijemo i to, na red dolaze novi zahtevi i potrebe koje ni sami nismo sigurni da li su nam potrebni.

Zaboravili smo sa godinama da budemo deca, deca koja hodaju, skaču, trče, raduju se svakom trenutku u prirodi. Sedimo u našim klimatizovanim sobama, kancelarijama, udobnim kolima, i zaboravili smo da hodamo. Koliko koraka dnevno napravite - od kuće do kola, od kola do posla i nazad. A nema se vremena za više. Nemamo snage da napravimo korak - korak napred ka našem boljitku.

E pa ima i snage i vremena. Ja sam sad dokaz da se može, samo treba naći motiv, i želju a onda vam se otvaraju i sva druga vrata,koja su nam do sada bila izgovor: Nemam vremana, veoma sam zauzeta........imama puno obaveza. Opravdanje pred sobom - toliko toga se odričem u životu (zaista zbog bolesti supruga, vezana sam u slobodno vreme za kuću) da mi je veliko zadovoljstvo da sednem i jedem kako treba, a to posle preraste u prekomerno unošenje, pa mogu slobodno da kažem najviše slatkiša - znate onaj začarani krug - slatko vuče slano, onda opet slatko.....UŽAS!!!

Imam svoj plan za dalje, svoj cilj za narednih mesec dana: Nastavak trčanja i hodanja, istim tempom i korekcija ishrane po preporuci Moosheme - Promeni život za 30 dana - nulti dan. A onda po planu koji je dao sajt - trčanje. rs, priprema za triatlon, i to od proleća 2013. godine.
Motiv neka ostane stalan - moje zdravlje i da mi sledeći rezultati budu bolji, a alatke kojima ću doći do cilja neka se menjaju, tražiću ih, hrliću napred!
Naravno da ću podeliti rezultate sa vama, uspela ili ne, ali mislim da će me i ovo obećanje vama motivisati da mogu da vam se pohvalim a ne da se sramotim, i da dokažem da hrana i slatkiši nisu jači od mene i moje volje.

Život je to 05

http://tetka.rs/category/dorucak-kod-tifanija/moje-dojke-su-ok/

Ima li da neko do sada nije čuo da je u njegovoj okolini neka žena, majka, devojka, operisana jer joj je nešto pronađeno na grudima? Bilo da je to sama otkrila ili pak da se to otkrilo slučajno ili namerno zbog problema koji nastupaju u kasnijoj fazi.

Mislim da takvog nažalost nema.

Oktobar je mesec borbe protiv karcinoma dojke i ovim postom želim da se pridružim toj borbi i da dam podršku svim ženama koje su obolele ali i onim ženama koje su uspešno pobedile bolest i nastavile da žive svojim životom, nadam se kvalitetno.

Najveći uzrok pored genetike su neredovni pregledi i  neinformisanost žena. Da li je to moguće u današnje vreme pitate se, vi, koji imate imalo svesnosti prema sebi i svom telu?

Nažalost moguće je, pa čak ja poznajem žene koje su obrazovane, emancipovane a nisu išle kod ginekologa ili kod doktora godinama. Pa što bi išle kad su dobro?

Koliko žena makar kada se tušira, maže i neguje svoje telo, posveti  pažnju i samopregledu svojih dojki?

Koliko žene ili devojke sa drugim ženama pričaju o tome, da li isprate akcije u novinama ili na internetu, kao što je akcija: Moje dojke su ok?

Koliko samo žena i devojaka koje znam posvećuju više vremena odlascima kod frizera, kozmetičara, kod  manikirki, ali zato su zaboravile kad su poslednji put iskontrolisale svoje zdravlje, bile kod ginekologa, uradile samopregled dojki? Neke od njih su i zdravstveni radnici!!!

Naravno da se mora napomenuti da sve žene moraju sprovoditi redovne kontrole svog zdravlja.

- dva puta godišnje ginekolog

- redovan sistematski pregled 1 godišnje

- posle 40-te godine mamografija na svake dve godine

- posle 40-te godine ultrazvuk dojki 1 godišnje

- samopregled dojki, jednom nedeljno, mesečno

http://cifra.on.neobee.net/tumor-dojke.htm

Napominjem da one koje su u rizičnoj grupi, prvo to sebi moraju priznati, a zatim treba da kontrole pojačaju, ali je ipak najbolje napraviti dogovor sa svojim doktorom i plan po kome će delovati.

Zdrav način života jedan je od preduslova da budemo zdrave i redovna vežba, dva do tri puta nedeljno naravno shodno godinama i aktivnosti treba da budu izabrane.

Koliko je važno da se bolest otkrije u svojoj ranoj fazi, ne moram da naglašavam, ali to je stvarno jedini način da se problem reši najbolje moguće, možda i ne radikalnom metodom.

A i takođe, nije svaka napipana kvržica - karcinom, zato i ako napipate nešto, pravac kod doktora, koji će odraditi sve što je potrebno da bi se utvrdilo koje prirode je ono što smo napipale.

Mislim da kod nas postoji ostatak i onog patrijalhalnog vaspitanja, koji žene udaljava od pregleda kod ginekologa ili doktora uopšte. Pa kako da se skinu pred nekim tuđim, kako da dozvole da ih neko pritiska po grudima......?

Pregled dojki koji obavlja doktor stvarno nije prijatan i bolan je ako su vam grudi nabrekle i osetljive, ali to  je ipak jedan tren, u odnosu na sreću kad čujete da je sve ok.

http://www.rochesrbija.rs/portal/serbia-nct/karcinom_dojke

Mislim da je odgovornost čoveka prema samom sebi velika, a u ovom slučaju žena prema svom zdravlju, i prekinuti davati sebi lažna opravdanja, u stilu: Ne stižem, toliko imama posla; Deca su mi mala stvarno nemam vremena; Bolesni su mi mama, tata, ....nemam vremena....nemam vremena....

Pitam samo: Ko će sve to raditi kad vi ne budete mogli? Ko će vas zameniti ako vas više nema?

Znam, znam i ja sebi tražim opravdanja ponekad, ali borim se protiv toga i trudim se da budem odgovorna prema sebi i mojoj porodici, prema onima koje volim i koji me vole. 

Moram vam dati svoj primer organizacije: na početku svake godine u rokovniku mojih obaveza isplaniram kad da idem na koji pregled, upišem u mesec koji sam odabrala i odmah krenem u akciju zakazivanja, ako idem u državnu ustanovu. A ako idem privatno, jer mi to zaista štedi dosta vremena onda dve nedelje pre telefonski zakažem pregled. Zaista tako funkcioniše, jer kad to lebdi negde u glavi kao misao od realizacije nema ništa!!!

Veliku odgovornost imaju i firme, preduzeća koja svojim radnicima organizuje preglede, sistematske, jednom godišnje. Moja firma APM PRINT, veoma brine o svojim radnicima i organizuje takve preglede za nas zaposlene i to zaista svima nama, puno znači. Hvala im!

Moram vam postaviti neka pitanja, možda odgovore znate:

Kako se oseća jedno malo dete kada ostane bez majke jer ona nije bila odgovorna prema sebi?

Kako da se oseća jedno malo dete koje ostane bez majke jer ona nije želela da je  muž "gleda takvu" i nije pristala na operaciju?

Kako se osećaju roditelji, brat ili sestra jedne takve žene, koja je neodgovorna prema sebi i drugima, pitaju li se da li su je dobro vaspitali, da li su je dobro naučili?

Kako se oseća taj surug koji ostane bez svoje polovine sa jednim, dvoje ili troje dece, kolika je borba da se izvedu na put, ta deca, ali bez majke?

Kako se oseća sama, obolela žena, kad shvati da je možda mogla sve to sprečiti na vreme?

Žene, devojke, razgovarajte sa ženama iz svoje okoline, podelite informacije, podelite brigu, svoja iskustva i terajte se međusobno da idete na preglede. Uz smeh i dogodovštine sve je mnogo lakše.

Terajte vaše majke, sestre, devojke, ćerke, tetke da misle na sebe i na vas. Idite na preglede!!

Statistike pokazuju da od  karcinoma dojke oboli svaka osma žena, a da će za jednu deceniju oboljevati svaka sedma, čak možda svaka šesta žena.

Bolest ne biramo, ona sama dođe i uzme šta želi, otme nam sve lepo, sve naše u životu, ali možemo joj ipak reći STOP!!! NE, ne želim te u mom životu i boriti se, ne predati se, ali eto i jednim pregledom na vreme, promeniti sve!!!

Život je lep 14

EEEEE, sad mi je jasno zašto su žene u svetu poludele za trilogijom " Pedeset nijansi..."

Posle prvog dela, i opisima vrućeg seksa, sklonostima gospodina Pedeset nijansi, ostajemo zaintrigirani nastavkom priče. I očekujemo nešto još mračnije....

Posle pročitanog nastavka Pedeset nijansi mračnije, mogu sa sigurnošću da tvrdim, da ono što se sviđa ženama širom sveta,  to sigurno nije samo seks i erotika, već ono što je smisao života i življenja - LJUBAV.
Priča nas vodi jednoj lepoj "love story", sladunjavoj i ali realnoj. Znate ono, kad gledate ili čitate, pa kažete..jaeeeeee razneženo. 

Posle samo pet dana bez Kristijana, Ana se rasada od tuge i pita se da li je donela pravu odluku. Posao koji je počela da radi samo joj malo skreće pažnju od njene tuge. 

A onda poziv gospodina Pedeset nijansi i ona pristaje da sa njim ode na izložbu svog druga Hosea, na koju je zaboravila i da nije dobila poziv, ne bi ni otišla. 

Susret, ponovni, oživljavanje svih emocija, onih pozitivnih, lepih, koje se nikada ne zaboravljaju.

Ali ne i onih neprijatnih zbog kojih je pobegla, zbog kojih ne razume, ne shvata.......A želi.

Želi da shvati gde se sakrije onaj slatki i neodoljivi Kristijan kad nastupi, onaj strogi, opasni i nepristupačni čovek.

korice knjige - Delfi

Moram priznati da me je početak knjige pomalo umorio i ostavila sam knjigu na nedelju dana, naprosto su me dešavanja između njih dvoje, svađe i rasprave bez razloga bukvalno smorile.

Ali onda se pojavljuje jedna od bivših potčinjenih, pa zatim i ona koja je zaslužna za nastranost gospodina Pedeset nijansi....

Knjiga počinje da se čita bez ispuštanja, dešavanja se ubrzavaju i konačno vidimo i saznajemo šta je Kristijan doživeo u detinjstvu. Koliko mnogo nesreće na plećima malog dečaka koji raste u agresivnog tinejdžera?

Koliko je njegovoj majci, koja ga je usvojila, bilo teško što ne može da ga dodirne, pipne jer nije podnosio tuđi dodir, pa ni njen. Isto tako ne dozvoljava Ani da ga dodirne, čak ni u najintimnijim trenutcima.

Ana polako svojom čistom ljubavlju, dopire do srca svog Pedeset nijansi, nežno ga privlači sebi, svojom čistotom i iskrenim emocijama bez trunke koristoljubivosti i pohlepe prema bogatstvu Kristijana.  Čak kasnije, kad shvata da je otvorila vrata njegovog srca, opušta se i polako prihvata njegove poklone koji su joj pre toga zadavali problem.

U trenutcima opuštenosti i sreće, Ana i dalje ne veruje da jedan takav muškarac, želi nju. Da mu ona pruža lepote koje i on tek upoznaje. Lepotu i snažan doživljaj emocija zaljubljenih.
Ali i Kristijan krije svoje nesigurnosti? I on se pita da li zaslužuje ljubav, sreć

Kristijan uživa vodeći ljubav sa Anom, kao svi normalni parovi, dodiri polako napreduju ka zabranjenoj zoni,    i jedan sirovi seks koji je želeo na početku, pretvara se svaki put u vođenje ljubavi, i posle seksa, zagrljaj i zajednički san.

Opisi seksa sve više postaju opisi vođenja ljubavi, dvoje mladih ljudi, zaljubljenih do ušiju, kada svaki trenutak žele da posvete samoći i uživanju u dodirima.

Ana saznaje polako sve detalje Kristijanovog odrastanja, svih mračnih dešavanja u njegovom životu i u jednom trenutku poželi da pobegne, kad sazna poneke činjenice.

Ali da li je to tako?

Ipak određena objašnjenja dobija od psihijatra koji leči Kristijana i ona shvata po njegovim rečima, da njena ljubav topi led oko srca Pedeset ... i da je zaslužna za njegov osmeh na licu. Iste informacije dobija i od njegovih roditelja, koji su ga usvojili, koji joj objašnjavaju promene koje su nastale na Kristijanu.

 Koliko je i gospodinu Pedeset bilo teško da sve priče kaže, objasni, ali  njegova ljubav prema Ani i strah da će je izgubiti ako opet poželi da joj nanese fizičku bol, ipak pobeđije i on želi  da ona sve zna.

Ali Ana ipak ima strahove, da li je to samo privremeno, da li će se njegove želje, koje ona ne može da ispuni, ponovo javiti i udaljiti je od njega?

Da li mu je ona dovoljna?

Njegova želja da dominira i dalje postoji, želi da je tera da jede, da odluči šta će obući, meša se u njenu poslovnu sferu i sve to dovodi do niza svađa i rasprava ali ovog puta ljubav je ta koja ih veže i sve to predstavlja period njihovog navikavanja na zajednički život. Ana ne reaguje više burno na njegove pokušaje dominacije, već kao pravo žensko, mirnim i maznim putem dobija skoro svaku bitku.

OOOO, koliko ja imam da naučim od Ane!!!

slika-mondo.rs

Kako reagovati kad vaš momak, da bi znao sve o vama, kupio firmu u kojoj radite?

Kad treba da sa šefom otputujete na službeni put, on, pošto zna kakav je šef, onemogućava to, tako što smanji budžet potreban za taj put i vi jednostavno otpadnete?

A u vezi šefa, je i bio u pravu, jer se kasnije ispostavilo da je šef želeo seks sa Anom, naravno na silu.
Oboje zaljubljenih prave kompromise, jer im je previše stalo do njihove ljubavi, uče se zajedništvu i bore sa sopstvenim strahovima i demonima.
Koliko je samo čudno kad vidite da Kristijan uživa u nekim za nas normalnim stvarima, šetnjama,... snom posle seksa u zagrljaju svoje voljene.
Kako se Ana osetila kad je videla strah u očima njenog Pedeset? Strah da će ga ostaviti!!!

Dinamika dešavanja je veoma živa posle prvih pedesetak strana, i čitate knjgu, željni da saznate sve, što pre.

Ono što mislim da je privuklo žene sveta, da knjigu čitaju, su opisi ljubavi, razgovora, vođenja ljubavi, svađa dvoje koji se vole, a sve to su doživele i žene koje čitaju i ova priča deluje kao vraćanje filma, oživljavanje sećanja, emocija, ......A svi želimo da volimo i budemo voljeni zar ne?
Mišljenja sam da oni koji žele, iz knjige mogu naći ideje kako da promene svoj seksualni život, da dobiju inspiraciju za nove izazove, naravno pod uslovom da se i jednom i drugom sviđa promena. Da oboje uživaju u novinama, i da isprobaju možda i nešto što prvi put i spoznaju kao moguće.
Oni koji vole erotsku literaturu, naravno da će uživati u opisima seksa i strasti između naša dva lika, oni koji vole ljubav uživaće u ljubavnoj priči dvoje mladih, a i oni koji vole detektivske romane, mogu pronaći i svoj deo u knjizi. Jasno vam je onda, za svakog po nešto. Literatura za odmor i opuštanje.
Mogla bih vam pisati još puno situacija iz knjige, ali ću samo napomenuti, da je kraj samo nagoveštaj dešavanja u trećem nastavku, koji sam već nabavila i krećem da čitam, a onda i vama dragi moji napišem utiske.

" Lift je stigao i ušli smo. Kristijan me je pogledao. Izraz mu je nedokučiv. O, izgleda prosto sjajno-razbarušena kosa, bela košulja, tamno odelo. I odjednom, niotkuda, tu je onaj osećaj. Au-žudnja, pohota, naelektrisanje. Da je vidljivo, bila bi napeta plava aura oko nas i između nas, toliko je snažno. Rastvorio je usne dok me je gledao.
Osećaš li?, prodahtao je
Da.
O Ana. 
Zaječao je i obavio ruke oko mene, jednu oko potiljka, zabacivši mi glavu kako bi nam se usne srele.
Prsti jedne ruke su mi u njegovoj kosi, a drugom mu milujem obraz. Gurnuo me je uz za zid.
Mrzim da se raspravljam s tobom., Prodahtao mi je uz usne. Poljubac mu odiše očajničkom strašću koja odgovara mojoj. Želja mi je buknula u telu, sva napetost ovog dana traži ventil, napinje se uz njega, traži još. Pretvorili smo se samo u jezike, disanje, ruke i slatki, slatki nadražaj. Ruka mu je na mom kuku.
Naglo mi je podigao suknju i prstima mi prešao po butinama.
Gospode, nosiš ćarape. Zastenjao je od divljenja i odobravanja dok mi je palcem milovao kožu iznad čarape.
Želim to da vidim, prodahtao je i sasvim mi podigao suknju, otkrivši mi vrh butina...."

Život je lep 11

" We do not see people as they are, we see them as we are!!"

                                                                                                                 Anais Nin

Susret sa radom Žane Poliakov krenuo je jedne godine na sajmu knjiga, kada sam posle kupovine knjiga koje sam želela i opustošenog novčanika, sa ostatkom para za jednu knjigu, prišla štandu Mono i Manjana i kao očinjena uzela knjigu u ruke...
Da li je knjiga  mene našla ili ja nju, neznam , ali smo se nekako našle i zaista nema slučajnosti, ipak se sve dešava sa razlogom. Bila je to knjiga Soulfood. Bila mi je potrebana u tom trenutku, prepoznala me je-privukla.

 Posle pročitane knjige sledi nastavak i druženje sa časopisom Sensa, gde Žana tada radi kao urednica časopisa.
A zatim  njena knjiga Lovemarks koju drugu čitam.

Šta reći, kad prepoznate nečiju energiju, a još povrh toga Žana je osoba od koje puno imate da naučite, puno toga saznate, jer je ona neiscrpan izvor informacija, iz prve ruke, i sve ono što niste uradili jer niste imali mogućnosti ili hrabrosti, ona će vam približiti i pojasniti. Sjajan učitelj.
A sad i nova treća knjiga koju sam, pretpostavićete, pojurila da nabavim jer sam znala da imam tu još toga  da naučim i pročitam za mene pametno razmišljanje.

Pošto je knjigu nemoguće prepričati, izabrala sam citate koji se meni sviđaju, da bih vam približila rad Žane.

" Ljubav nije emocija, to je energija. Životna sila i kreativna energija u jednom."

" Za nekoga sam čarobnica, za nekoga veštica. Nekome lek a nekome otrov. Nekoga smirujem a nekoga uznemiravam. Svako od nas vidi svet onakvim kakav je on sam. Ne postoji ni dobro ni loše. Samo interpretacija."

" .. Start your own inner revolution. Pobesnite prvo a potom sedite mirno , meditirajte, udahnite, izdahnite, plivajte, pevajte, pustite glas, plešite, naučite neku od mnogih tehnika koje se vekovima praktikuju i neke nove, kvantne... I naša unutrašnja pobuna pretvori se u našu evoluciju.

Time što postajemo bolje osobe, smirenije i zadovoljnije, prenosimo to na druge osobe. Tako što izlečimo sebe, lečimo i druge.

Ovaj svet nije ništa drugo nego naša refleksija.

Svako vidi samo svoj sopstveni odraz..I never get bored of myself, now. It is just time for change."

" ...Ta začuđenost više govori o tim ljudima nego o meni. Oni ne veruju da je moguće promeniti bilo šta, ni sebe, ni ime, ni sudbinu. Ja verujem."

" Kad se vi menjate, nemojte očekivati da će vas okolina podržati odmah, niti većina. Čak ni vaši prijatelji, najbliža porodica, partner...bez obzira što vam možda pričaju da bi bilo super da nešto promenite, kad se to i zaista desi, ili, dok se zaista budete menjali iznutra ( ne mislim samo na simboličnu predstavu o vama kroz prezime, društveni status, titule, zvanje... i sličnu simboliku), i svet oko vas će se menjati. Ljudi oko nas ne žele baš toliko da se promenimo, onda se uloge manjaju. Ponekad vam neće biti jasno žašto se više ne družite s istim prijateljima iz srednje škole ili s fakulteta, zašto se odnos sa partnerom promenio( nagore ili nabolje, sve ima svoje uspone i padove)...ponekad ćete se osećati kao da ste sami na ovom svetu. Apsolutno sami."

Žana Poliakov (slika sa njenog sajta)

" Svemu oko nas je potrebna energija da bi raslo i napredovalo."

" Energy flows where your attention goes. Sve ono na šta obraćamo pažnju se uvećava. Svesno sam se fokusirala na dobre osobine, prizivajući ih. Ljubav i blagoslov - to možeš ponuditi svima. Opraštanje i dobra volja zavise samo od mene."

" Lažni ponos nas tera da druge ponižavamo, prosuđujemo i osuđujemo, da svoje strahove i razočaranja projektujemo na njih - pritom nismo u stanju da vidimo ko su u stvari. Lažni ponos nas sprečava da one koji su nam danas neprijatelji, sutra prihvatimo kao prijatelje. Kad se suočimo sa vlastitim senkama, oslobađamo energiju i postižemo blagostanje. Ako se ne suočimo, projektujemo je na druge ljude. Ono što niste u stanju prihvatiti kod drugog, nešto je što ne možete prihvatiti kod sebe. Ako postoji neko koga mrzite, odbacujete, ko vas živcira - ta osoba odražava nešto što niste u stanju da prihvatite kod sebe. Tu osobu ste privukli da vam služi kao ogledalo. Čim ih prihvatite, nestaće. Možeš da živiš u strahu ili u ljubavi. Nema drugog načina. Izbor je, naravno, uvek vaš. Sreća proizilazi iz toga što volimo a ne iz toga što smo voljeni."

" Postoje samo dve bitne energije: strah i ljubav. Šta god da radimo, izgovaramo ili stvaramo, radimo to iz ljubavi ili iz straha. Strah osuđuje, ljubav prihvata."

" Onima koje je najteže voleti, njima je ljubav najpotrebnija."

" ...ali mir nije nešto što neko možeda ti da. Mir je nešto što nađeš sam u sebi."

" Vi već znate šta vama odgovara i šta je za vas dobro. I pre no što razmislite, znate. Postoji unutrašnje vodstvo u svakome od nas. psihoterapeuti, učitelji, gurui, instruktori, umetnici, savetnici, tu su samo da to vođstvo probude u nama. I onda ste slobodni. Ali i odgovorni, jer sloboda je najveća odgovornost."

" Smeh je vera u dobar ishod."

" Dobro mi je, mora da osećam krivicu. Zašto sve srpske žene imaju stalno potrebu da se izvinjavaju? Dobro pitanje."

" Postoje ljudi koji veruju u prirodu i imaju već instaliran osećaj jedinstva sa Univerzumom i osećaj zajedništva sa svim živim bićima na planeti. To je trenutak kad postanete rezonantni i superprovodljivi."

Priroda i ljudi

" Ko u čuda veruje taj čuda i stvara."

" Blagosloveni su oni koje ne pamte kada daju i primaju bez zaboravljanja... Svi žele da menjaju svet a niko ne razmišlja o tome da promeni sebe. Inside out, jer samo tu se istinske promene zapravo i dešavaju. Mi ćemo biti promena koju elimo da vidimo u svetu....."

" Započnite dan zahvalni za sve što imate. Čak i ukoliko vam neko stvara probleme i neprijatnosti, zahvalite se - sve vas to negde vodi. Mi zapravo njviše rastemo kroz stresne situacije, kroz taj dodatni napor, kroz neočekivane obrte, neprijatna iznenađenja, što ne znači da moramo stalno da ih imamo, ali javljaju se sa razlogom. I mi smo odgovorni za njih. ...Life will bring you pain and sorrow by itself, our responsibility is to create joy."

" O ljudima mnogo govori to kako provode dane, čime ispunjavaju svoje vreme, kako troše energiju i novac koji je to isto. Ako vi ne ispunite dane onim što volite ili želite, bićete ispunjeni onim što ne volite. Obratite pažnju kako kreirate svoj spiritualni raspored. Ako treba da izaberete jednu jedinu molitvu za sve ove praznike koji nas očekuju, neka to bude ona u kojoj ste zahvalni i gde sabirate svoje blagoslove. Zahvalnost daje smisao prošlosti, donosi spokoj ovde i sada i otvara nam viziju budućnosti. Ona je u našem srcu a ne u našoj glavi. Budimo zahvalni ljudima koji nas čine radosnim jer su oni baštovani koji čine da naše duše cvetaju. Istinski uspešni ljudi umeju da budu zahvalni i svakoga dana broje svoje blagoslove. Love the gifts you get.Neka vam postane navika da ljudima kažete hvala. Da biste iskazali koliko nekog cenite iskreno i da ne očekujete bilo šta za uzvrat."

" Istinski poštujte život i videćete da čete dobiti više od života."

" Zahvalnost je bolja od molitve. No ako mislite da nešto zaista i uradite, da vaše želje postanu stvarnost, što biste molili, to je vrlo pasivno stanje. Vera podrazumeva i sumnju. Namera podrazumeva delovanje. Tada znate da će sve biti kako ste zamislili. Zato ja više niti želim, niti se nadam - imam nameru."

" Ne znam zašto ljudi biraju da žive u tihom očajanju, nikome ne govore ništa, rade stvari zato što to tako treba, da bi prživeli, da bi neko drugi preživeo, kupuju stvari koje vide da drugi imaju, žene se i udaju zato što drugi rade isto to, imaju decu zato što to tako treba a da se nikada ne zapitaju šta je ono što zapravo ja želim?"

" Tragajte za skladom unutar sebe. I tada će sve za čim tragate naći put do vas."

" Sve je u tvojoj glavi, ako misliš da je nemoguće, u pravu si. Ali ako misliš da je moguće, isto si u pravu."

" Ukoliko nameravaš da postigneš nešto u svetu, uskoro ćeš shvatiti da ne možeš da slediš gomilu."

" Ako verujete da je život borba - tako će i biti. Postanite svesni onog u šta verujete. Slobodno se borite, no ne zaboravite - najveće bitke koje vodimo su unutar nas samih. A mi se svi najčešće - borimo protiv vremena. Ljudi svakodnevno izgovaraju rečenice koje ih drže zarobljene u vrtlogu misli. Nemam vremena. Vreme ne štedi nikoga. Nemam vremena. Vreme je novac. Ljudi su zauzeti time da su zauzeti. Znam kako to izgleda, ja sam jedna od vas, zajedno sam sa vama u Vremenu.

....sve što izgovaramo govori o nama."

" Moja mantra zvuči ovako: Ja imam vremena za sve što volim i što me čini radosnom. Ja imam vremena za sve. Vreme je upravo ono što od njega stvaram. Ako izaberem žurbu, onda se vreme ubrzava i nemam ga dovoljno. Ako odlučim da imam dovoljno vremena da obavim neophodne poslove, onda se vreme usporava i uvek dovršim sve što sam započela."

" Svesnost sadašnjeg trenutka. Prisutnost. Da li obraćamo pažnju i  da li smo prisutni u sadašnjem trenutku? Umesto na vreme, fokusirajte se na ljude. Poklonite pažnju onom što je dobro u životu. Ovde smo, upravo sada, zbog toga što ovde imamo našto da naučimo. Dopustite umu da ode izvan onog što ste mislili da je moguće. Divno je biti sa vama zajedno u Vremenu. Ali i izvan njega.

Koliko biste se mladim osećali kada ne biste znali koliko vam je godina?Vreme plus energija jednako je umetnost. Energija, radoznalost i hrabrost da se pusti i skoći u nepoznato je formula koja vas pretvara u čarobnjaka. Setite se svega što ste zaboravili. Ovaj trenutak je jedino što je važno. "

Sloboda življenja, sklad

" Seks i smrt imaju nešto zajedničko, za oba doživljaja potrebno je prepuštanje. Seks ne može da se kontroliše. Isključuje razum, vraća nas u donje ćakre i najbolji je kad povezuje um sa srcem. Samo združeni otkucaji polnog organa i srca mogu da izazovu ekstazu.Tad smo otvoreni i konektovani. Smrt je isto to, traži prepuštanje. Onaj ko se plaši smrti, plaši se života."

" Priznati svoju slabost,najveća je hrabrost."

" Snaga volje pokreće energiju. Ni loša ishrana ni izostanak vežbanja nisu uzroci prekomerne težine, uzrok je um, a telo je posledica. Uzrok prekomerne težine je strah, a on u vašem umu zauzima mesto na kome je blokirana ljubav. Postavljamo zid. Fizički i psihički vodimo rat protiv samih sebe. Prejedanje je zapravo duhovno izgladnjivanje, a jedna stvar koje se lišava onaj ko se prejeda jeste prirodno pravo da sanja. Mašta je vrlo važna u našim životima, jer - ko ne vidi - u mašti, ko ne ume da sanja, neće imati šta ni da stvori, ni čemu da stremi. Utakvom besmislu, hrana je spokoj i uteha. Morate skinuti majmuna sa grbače pre nego što kilogrami spadnu sa vaših kukova. Unošenjem prekomerne količine hrane, mi vrlo često pokušavamoda umirimo čudovište zvano zabrinutost i čitav serijal potisnutih osećanja, emocionalnu bol, posledicu seksualnog zlostavljanja, stid, osećanje krivice,to je naš štitod drugih ljudi i zaštita od sopstvene seksualnosti."

" Bog ti nikad ne da zadatak, ako misli da nisi u stanju da ga rešiš!!!!!" 

" Svaki put kad osetim strah, jednostavno prođem kroz njega. Uradim upravo ono čega se plašim. Moja radoznalost je veća od mog straha. Zanima me šta se nalazi iza."

Jedno je sigurno, čitajući knjige Žane Poliakov, ili njene postove na sajtu, shvatate koliko pozitivne energije struji kroz njene reči, koliko se osećate dobro kad prepoznate neka razmišljanja, a za koja ste mislili da ste jedini koji tako misli.

Možete se sa njom slagati ili ne, ali mora joj se priznati širina u pogledu na svet, radu na sebi, njena radoznalost ali i želja da uči, da doživi razne situacije i da kroz njih raste, napreduje, menja se....Suočava se sa svojim strahovima i pobeđuje.

Njena knjiga se ne čita samo jedan put, ona stoji pored kreveta, vraćam joj se kad me uhvate moje krize i teški trenutci, kada krenu moje borbe i nekako me oraspoloži, digne i da snage da ne pokleknem u mojoj ličnoj borbi.

Love, actually, is all around.