Дошло је до грешке у овом гаџету

субота, 03. децембар 2016.

Život je to 11




Banetova bolest nije veća od naše porodične sreće

Na dan proslave prve godišnjice braka, u maju 1993. godine, Sanda Filipesko saznala je da ih u braku više nije dvoje. Kulu od karata porodične sreće je tada trajno poljuljala multiplaskleroza (MS) dijagnostifikovana njenom mužu Branislavu. Bio je to grom iz vedra neba. Ali, Sanda nije ni tren klonula duhom i oplakivala svoju sudbinu. Rešila je da na pleća ponese mukotrpnu borbu za porodičnu egzistenciju i brigu o bolesnom mužu i tada tek rođenoj ćerki Branislavi Brani.
Od detinjstva osećam da imam snage za sve. Što se više daješ, više dobijaš. Jaka sam i stabilna, onda je lakše biti oslonac najmilijima. Repertoar mojih svakodnevnih uloga je majka, supruga, domaćica, „medicinska sestra“ mužu. A u štampariji radim kao šef pripreme grafičkih radova. Svaki dan mi je pun iskušenja i napora. Snažnija od svega mi je ljubav za najmilije i njihova prema meni. Ne trošim snagu na žal za onim što mi nedostaje, trudim se da ga dostignem – kaže Sanda (46).
Prošlo je 22. godine od kad joj se muž razboleo, sada ima 55 godina. MS mu je brzo napredovala. Kao stalan silazak niz stepenice sa neizvesnom veličinom sledećeg stepenika nadole. Od 1996. hodao je uz pomoć jedne štake, od 1998. koristio je dve. U invalidskim kolicima je od 2000, nepokretni su mu svi udovi.
Ujutru ga presvlačim, podižem i premeštam iz kreveta u kolica, ispiram mu kateter. Brijem ga, hranim, pojim, dajem mu dnevnu medikamentu terapiju... U večernjim satima ga okupam, presvlačim i masiram mu telo pred počinak. Najveća sreća i uzdanica mi je Brana, uspevam da ponekad ugrabim vreme i za sebe. U našoj kući sam momak za sve. Popravljam manje kućne kvarove, menjam sijalice. Druge obaveze delim sa ćerkom. Vozi kola, pa dok spremam, ona ide u nabavku, ovlašćena je na bankovnom raĉunu, vodi evidenciju za namirivanje komunalnih računa. Nije mi lako, ali sačuvali smo naš porodični trojac kao veliku zajedničku pobedu.
Brigu oko supruga mogla je da podeli sa svekrom Mićom u porodičnoj kući u Novoj Galenici. Pre deceniju je preminuo od tuge zbog bolesti sina.



Posle njegove smrti smo se Brana i ja suočile sa činjenicom da se Banetov život kao ogromna odgovornost sručila svom snagom na nas. Ćerka je student treće godine beogradskog Ekonomskog fakulteta, član je izvršnog odbora studentske organizacije. Pomažu mi i mama Slavica oko kuvanja i boravljenja sa Banetom dok radim, tata Bane popravlja nam kućne instalacije, sestra i zet obilaze mog muža kad smo Brana i ja odsutne zbog obaveza. I muževljeva tetka Verka mi pomaže kad dođe iz Šapca.
Ogromna sreća u nesreći joj je prijateljica Marijana, fizioterapeut. Podučila je kako da podiže supruga i da zaštititi svoju kičmu.
Pokazala mi je najbolji ležeći položaj da mu se olakša spazam, masaže za telo... Udruženom voljom i snagama mi svi oni mnogo olakšavaju, zahvalnost je za to skromna reč.
Za stoprocentni invaliditet joj suprug prima invalidsku penziju, tuđu negu i novčanu nadoknadu. Do skora je od Grada Beograda primao 4.000 dinara na tri meseca kao pomoć penzionerima sa najnižim penzijama. Ta pomoć je ukinuta. Ima i državne beneficije za plaćanje komunalija, registraciju automobila...
Muž je 17 godina bio ekonomista u državnoj firmi „Komision“. Moj posao je dinamičan, traži dobru organizaciju i koncentraciju svakog trenutka. Oko pet godina kolega nisu znale da imam bolesnog muža. Svih ovih godina sam koristila godišnji odmor i jednom sam dobila pet slobodnih dana, kad je Bane bio u krizi. Imam maksimalnu podršku direktora i to poštujem.
Svakodnevnica joj se mnogo razlikuje od dnevnog rasporeda drugih porodica. Mnogo novca koštaju kvalitetni suplementi, kese za kateter, kateter, gaza, sredstva za jači imunitet... Uskraćeni su za zajednička putovanja, šetnje pored reke, odlazak u bioskop...
Brana ne pamti oca kako samostalno hoda, bila je malena kad je već koristio štake. Navikla je da on sedi ili leži. Kad ga podižem i uspravi se, čudi se da je viši od mene. Nedavno je raspremajući kuću pronašla video snimak naše svadbe i uzviklnula je: „Pa tata hoda!”
Muž joj je zbog pogoršanja MS preživeo veliku krizu 2010. i 2013. Bio je životno ugrožen, a njih dve duboko potrešene.
– Oba puta je hospitalizovan jer mu se MS iskomplikovala. Imao je i infarkt miokarda. Danas uzima i terapiju za srčane smetnje. Kod kuće je zaštićeniji od infekcija koje vrebaju u bolnici. Snalazim se i oko njegove ishrane. U poslednje vreme teško guta, pripremam mu mekane namirnice, lake za žvakanje... Visoke spoljne temperature mu teško padaju, tada je potreban dodatan oprez i klimatizacija prostorija gde boravi.
Sudari se i sa momentima kad je Banetu psihički teško. Izgubi nit svoje životne svrhe.
Tada ga oraspoložim razgovorom, šalom, provokacijom... Ponekad i odglumim ljutnju, da bi ga podstakla da se trgne, vrati elan za borbu. Za sve godine bolesti, ćerka me je videla dvaput da plaĉem. Kad su nas iz bolnice poslali kući da se spremimo na najgore jer je izgubio svest i kad je pao i imao prelom nekih kostiju.




Muž ju je video u suzama samo kad je on jednom zaplakao. Stigla ga je provala emocija zbog neostvarenih nadanja, neispunjenih snova...
Plakali smo oboje cele noći. Ponekad uveĉe kad legnemo šapne: Hvala ti! Pravim se da sam zaspala jer se beskrajno rastužim. Usnama mi pošalje poljubac kad krenem na posao ili mu postavim obraz da me coki. On mi pomaže verom u mene, moje postupke i procene. Sve bi bilo uzalud ako bi odbijao moju pomoć. Ĉesto se i smejemo, jer mu kao ludi rastu kosa i nokti od uzimanja vitamina, meda, propolisa, koprivinih kapi... Znaĉi mi da od njega nikad nisam osetila ljubomoru, sumnjičavost gde idem, šta radim, zašto se družim sa ljudima, pohađam kurseve...
Sanda naglašava da muževljevu bolest nikad nije videla kao razlog za razvod. Ljubav im nije ugasilo suočenje sa MS. Istraživanje pokazuje da 70 odsto žena ostaje u braku sa mužem obolelim od MS i 30 posto muževa sa obolelom suprugom.
Nisam mogla da ga ostavim. Ali priznajem da sam zamišljala život bez Baneta. Znam da bih svako jutro u ogledalu gledala nepoznatu ženu, to ne bi bila ja. Za njega sam super žena i ĉesto kad me u poslednje vreme hvali, šalim se da to neće na dobro izaći! Posebno kad me komplementira da sam lepša od Dženifer Lopez. Ĉesto me tera da vežbam, bodri me da se ne ugojim. I za našu Branu je najbolje da raste uz roditelje, ima tatinu pažnju u svim situacijama.
Rastuži je kad sazna da ljudi kriju svoje bolesti ili se stide obolelog člana porodice. Pamti situacije kad je na ulici šetala muža u kolicima. Ponekad ljudi skreću pogled od njih, pojedinci se Banetu obraćaju kao da je sa mentalnim smetnjama.
Predrasude su strašne. Meni su ti stavovi smešni, a udarac su za obolelog i njegove bližnje. Najiskrenija su deca, radoznala nam priđu i pitaju: Kakva to kolica vozi čika i zašto ne može da hoda? Jednom je moja sestriĉina Lola (9) rekla: „Teči su se pokvarile noge“. I druga vragolanka, sestričina Lena (5) mi je neopisiva radost. Njih dve sa dva velika osmeha i ručicama oko mog vrata, ispune mi srce i vrate osmeh i kad mi nije do smeha. One su mi pokretači, a da nisu ni svesne.
Pozitivnu energiju nalazi u čitanju literature, šetnjama, trčanju, jogi. Leti boravi na Dunavu, vozi se čamcem, obilazi skrivene plaže sa roditeljima, sestrom, prijateljima... Njena potraga za snagom ide u pravcu stalnog učenja i nadogradnje. Završila je veb dizajn na Link akademiji, usavršavala engleski jezik, pohađala kurs reikija, umetnost ravnoteže, či gong. Trenutno je oduševljena kursom keramike.
Opuštaju me sopstveni izvori sreće, podstrek su za svaki korak napred. Koliko energije ulažete u pomaganju obolelom, toliko energije uložite u sebe. Ne treba imati osećaj krivice što si zdrav, a neko tebi drag bolestan. Važno je sačuvati sopstveno zdravlje kao stub opstanka. Trudim se i da uvek sebi budem lepa.
Želi da sa ćerkom poseti Istanbul. Deset godina nije bila na višednevnom odmoru. Volela bi i da se edukuje za onlajn novinarstvo.
Zadovoljna sam svojim životom, učinio me je boljim ĉovekom. A mogla sam postati nezadovoljna i nesrećna žena. Osetim tugu za neproživljenim trenucima, putovanjima, slavljima, druženjima... Ĉesto pomislim da bi mi mnogo lakše bilo da smo oboje zdravi, pa i da je svako krenuo na svoju stranu. Razmišljam i kako bi izgledao život da je moj muž zdrav, da li bismo se slagali, putovali...? Putovanja su bila njegova pasija. Ali i da je Bane zdrav, nema garancije da bismo ostali u srećnom braku.
Ana Vodinelić

Da li je problem u meni?
Od kako se Bane razboleo, od velikog broja prijatelja, kolega, poznanika, u posetu mu dolaze tri druga iz detinjstva i jedna drugarica. Često pravdanje drugih je da ne mogu da ga gledaju u tom stanju. Bane se pita: „Da li sam ja drugaĉiji zato što sam bolestan ili sam isti onaj sa kojim su izlazili, družili se, provodili vreme? Da li je problem u njima ili meni?“


Dag je član porodice
Ši-cu Dag je Brana dobila na poklon za punoletstvo. Oplemenio im je svakodnevicu, ponaša se kao ĉuvar, pravi društvo Banetu kad je sam kod kuće, uveseljava ga akrobacijama i nestašnim repićem da bi bio u centru pažnje.

                                                                                                                                          Ana Vodinelić

понедељак, 30. март 2015.

Život je lep 20


" Sa obližnjeg proplanka odgledao sam jedan od onih nestvarnih zalazaka sunca koji stvaraju bol u grudimakada ne mogu da se podele s pravom osobom. Jata ptica preletala su raščupane krošnje, a milioni insekata i životinja pravili su buku ravnu onoj s beogradskog derbija. Mandrili odeveni u grobarske boje besomučno su se drali i dovikivali bez harmonije i sloge, za razliku od sinhronizovane pesmei savršeno graciozne koreografije crveno - belih flamingosa. Zažmurio sam i polusvesno utonuo u meditaciju.
Vizualizovao sam i jasno osećao kako mi se čiste duša i telo, osećao sam toplotu oko srca, osećao neopisivu sreću. Svaki zvuk insekta nosio je pozitivne vibracije, koje su razbijale debele naslage duvana, droge i alkohola iz svake ćelije mog tela. Komaraca više nije bilo. Dole u reci video sam nasmejanog Mojsija i Flaka, kako stoje u plićaku i pokazujući rukama dno reke, verovatno tražeći nešto za sztrašnji ručak.

Knjiga "Dripačka rapsodija"  Aleksandra Bilanovića. 
Možda je bolje prvo pogledati snimak emisije Goli Život u kojoj je Aleksandar gostovao i 
napravio dobar uvod u priču koju opisuje u svojoj knjizi.


Ja sam prvo počela da čitam knjigu ali mi je malo mučan utisak bio na njegova opisivanja i događaje sa drogom, pa sam pogledala snimak, i onda nastavila čitanje.

Knjiga opisuje jednu istinitu životnu priču i potragu Aleksandra za suštinom života ali i borba sa drogom i svim porocima na koje je nailazio. Opisuje svoja putovanja, iskustva, svoje dileme, greške, ali sa jednim totalno pozitivnim stavom pa se čak u pojedinim trenutcima smejete iako situacija i nije smašna, čak suprotno.
Aleksandar B rođen je 1973.godine u Beogradu, posle završene vojske ostaje još 4 godine u gradu. 1996. godine odlazi u London i kreće njegova avantura i borba sa demonima i kriminalom.
U Londonu ostaje narednih 6 godina gde je radio mnoge poslove dok jednog trenutka nije počeo da diluje drogu.
Početkom 2000. odlazi u Južnu Ameriku tačnije u Brazil a kasnije i na putovanje kroz Argentinu, Čile, Peru...
Više puta se vraćao u London ali i ponovo krenuo putem kriminala iako i sam svestan da to nije pravi put. znate li ko su najbrojniji korisnici narkotika u Londonu? brokeri, bankari i estradne zvezde...Iznenađeni? I ja.
Posle jednog povratka u London i ponovnog posrtanja, dobija upozorenje u vidu vizije, vraća se u Buenos Aires i trajno tamo nastanjuje.
Danas organizuje turistička putovanja po Južnoj Americi.


" ono što sam video u tvojim očima je strah. Strah od odluke. Ali, vidiš i sam da je ne možeš večno odgađati. Istrošićeš brzo mesta za bežanje. Video sam da stojiš na raskrsnici, pa sam samo želeo da ti malo bolje obasjam oba puta, da ih jasnije vidiš. Na tebi je i dalje da li ćeš izabrati put svetlosti ili put tame.
- Zašto uvek mora biti crno ili belo. Zar najlepši deo dana nisu uvek svitanje i zalazak sunca, kada se svetlost i tama mešaju? Nikad me nisu preterano privlačili ni put svetlosti ni put tame, jer mi jedan deluje mnogo dosadan a drugi mnogo opasan. Najkomotnije sam se uvek osećao krečući se negde između, jednom nogom u svetlosti, drugom u tami. Čim bih osetio da me jedna strana preterano vuče, cimnuo bih na drugu.
- Aha? I kako to ide, za sada?
- Ne baš najbolje - priznao sam spuštene glave. - Mnogo naporno.
- Otvori oči i jasno sagledaj oba puta. Videćeš da zlato koje blista iz tame izgleda mnogo, mnogo sjajnije nego što stvarno jeste, kad se iznese na svetlost dana. videćeš da put svetlosti nije obasjan dosadnim neonskim svetiljkama, kako ga ti vidiš, već suncem. Kažeš da pred sobom vidiš tri puta, a ne dva? Sigurno ih ima i mnogo više od toga, ali i dalje je na tebi odluka kojim ćeš krenuti. Znaš li zašto tražiš moju pomoć?
- zašto?
- Ja tebe pitam, zašto?
Gledao sam ga zbunjeno.
- Razmisli, znam da znaš odgovor - reče Rud
- zato što hoću da skinem odgovornost za odluku sa sebe.
- Bingo! Znao sam da si pametan!Takvi smo ti mi ljudi.radije poslušamo nekog drugog, nego da sami donesemo odluku. Na taj način, ako se ispostavi da je odluka loša, imamo nekoga da za nju krivimo."

Knjiga nosi u sebi poruku za sve nas, svako može da pronađe deo koji će ga dodirnuti, setiti na neka dešavanja, na dileme u životu koje smo imali ali opet i da se u totalnoj različitosti užasnete nekim njegovim situacijama, da ne razumete taj svet, da se slažete ili ne ali da njegovu iskrenost cenite. Možda i da se pitate, kao ja, da li je sve od ovoga istina ili ima i fikcija. Odgovor na ovo pitanje naćićete i u snimku emisije.
Ono što je mene totalno okupiralo je njegov pohod u prašumu i susret sa šamanom, svi oni opisi divota i straha koji osetite pred prašumom, rekom, različitim ljudima.
Svaki čovek kojeg je upoznao na svojim putovanjima je njegov učitelj. Kao bistar momak, uči, skuplja, procenjuje i zna da pokaže poštovanje ali i ono srpsko, u inat, što retko kad donosi nešto dobro. Priče ljudi iz prašume, kako priroda sama reguliše svoja pravila i život u njoj i kako čovek mora da se prilagodi prašumi, jer često prašuma pravi svoje osvete ako neki stanovnik reši da ugožava druge.
Sleng i govor Aleksandrov je govor mangupa sa N,Beograda, nekome je blizak ali meni pomalo dalek ali zanimljiv. Mogla bih da ga slušam još u opisima lepota koje je video, doživeo, sam taj trenutak kad je prvi put poželeo da meditira i taj osećaj opuštenosti koji kaže da dobiješ čim dođeš u neku od zemalja J. Amerike. Pozitivni ljudi, opušteni, svih rasa i veroispovesti sjedinjeni u želji da uživaju i pronađu sebi srodan svet. Krstarenje brodom sa ekipom koju je upoznao, lepote tog putovanja, krajeva,plaža koje su obilazili, ljudi koje su sretali... i još njegov sirov govor.... Opusti te to sve ali i njegova lakoća življenja, snalaženja, upoznavanja..
Poruka knjige je više nego pozitivna i izbor Aleksandra je bolji život, želja da postane bolji čovek i tim putem je krenuo posle svih iskušenja.

" Nikada mi ne bi palo na pamet da sebe svesno podvrgavam ovakvim testovima, ali sada mi je bilo drago što sam ta iskušenja prolazio.Pitao sam se kako možemo pretpostavljati da ikoga poznajemo, kada ne poznajemo ni sami sebe? Pošto ne znam tačan naziv koji moderna filozofija dvadeset i prvog veka koristi za mentalno stanjeu kome sam se tada nalazio, ja ću ga nazvati NEDOSTATAK IZBORA. Nema veće motivacije za ostvarivanje svojih najviših potencijala od nedostatka izbora. "


среда, 28. јануар 2015.

#PlaninskePrice : Jedno leto na planini - Život je lep 19

#PlaninskePrice : Jedno leto na planini - Život je lep 19


                   Te godine, životne okolnosti su uticale da smo odustali od letovanja na moru, uz toplinu sunca i šuštanje talasa već je odluka pala da leto provedemo na planini tj selu na 1300m nadmorske visine u okolini Vlasine i Vlasinskog jezera.

Mome razočarenju nije bilo kraja jer je leto rezervisano za more u mojoj glavi. Pakovala sam se kao da idem na zimovanje, po preporuci obavezno poneti jaknu, debele dukseve i posebno naglašeno čizmice gumene za blato.
“ Pa hej, gde ja to idem? “ Pitala sam se u neverici i pakovala potrebne stvari.
U mislima sam videla moju Branu kao borca u blatu i moju jurnjavu za njom, da je obrišem, da opet bude čista.
Iza Brane su te godine ostale iskomplikovane boginje, dva bronhitisa koji su je izmorili, i njeno vidljivo okom, bledilo, plašilo me je posebno što je i izgubila apetit.
Zato sam ubrzano pakovala sve stvari po preporuci pa čak i gumene čizme jer sam znala da je dobrobit moje ćerke najvažnija.
Pitala sam se šta me čeka i kako ćemo u "divljini" opstati.
Hahahahaha
U mojim mislima planina je za zimu, sneg, belinu, za sankanje, skijanje, tople čajeve ali eto sada prilike da je upoznam u zelenoj odori, olistalu.
Mogu vam reći posle niza godina iza mene, ovo je bilo jedno od mojih najlepših letovanja. Verovali ili ne ali je tako.
Dočekala nas je seoska kuća sa okućnicom i pomoćnim objektima, sa velikim drvetom jabuke ispred kuće, starim barem sto godina, kolika je krošnja bila i pravougaonim stolom i klupama oko njega gde se preko dana doručkovalo, ručalo, ispijala kafica i uz čavrljanje uživalo u pogledu na obronke koji vode u daleku Bugarsku.

Sve je bilo zeleno, gde god da je pogled pao i zaustavio se, mirisalo je na travu, pokošenu travu, seno i onaj miris leta koji osetite na livadama. Božanstveno.
Unutar kuće kao da je stalo vreme, peć na drva na kojem se i kuva, stari televizor koji hvata samo jedan program, starinske stvari, prekivači na krevetu sa šarama naših baka, čajnik sa vodom toplom da bi u svakom trenutku mogli čaj i kafu da skuvamo, i jedina stvar koja je imala dodira sa sadašnjošću kupatilo sa mašinom za veš i vodom na česmi.
Brani i meni je dodeljen krevet - slamarica, bojala sam se kako ću na tome spavati, bojeći se bubica, paukova koje sam zamišljala da se šetaju po slami. Brzo sam to potisnula i rešila da ne komentarišem jer bi do kraja letovanja bila centar zezanja od strane ekipe. Vata u uvo i eto rešenja.
Dan smo započinjali kaficom ispred kuće, ratlukom i filozofiranjem o lepoti života na selu, a vredna baka Ljubinka, ložila je vatru i spremala doručak za BeOgrađane kako nas je zvala. Bilo je tu specijaliteta sa sela, pita raznoraznih sa sve pravljenim korama, zeljanika,prže i obaveznog hleba mešenog njenim rukama....
Moj zadatak kao najmlađe u društvu bila su deca i zabava, priznaćete najbolje i najlakše.
Igranjac po travi, sakrivanje i žmurke ali najlepše i meni i deci bile su šetnje.
Šetnje su mi svaki dan otkrivale lepote na koje smo nailazili, uzvišenja koje je trebalo osvojiti, nizbrdice koje su vukle u trčanje i takmičenje, ko će prvi...
Šetnje su mi donosile mir i spokoj, tišina sa pesmama ptica koja je povremeno razbijena galamom i vikanjem naše dece i odjecima koji su se vraćali kao ping- pong loptica, A u dubljoj šumi tama, hladnoća, vlaga sa pokojim zrakom sunca. A onda odjednom polja. Nepregledna polja puna lekovitih trava i travčica, a miris majčine dušice i dan danas osetim u nosu kad se setim Vlasine.
Baka Ljubinka nas je učila o biljkama, koju da beremo, koja se za šta koristi, kako da ih beremo da bi i sledeće godine izrasle, kako da ih osušimo i sačuvamo za zimu.
Na poljanama je bilo pravo bogatstvo u majčinoj dušici, hajdučkoj travi, nani, kamilici, podbelu, žalfiji...Bila su to polja koja su samo čekala na nas, mirišljava, puna zrikavaca, pčelica i bubica i svako tu ima svoj zadatak tako da priroda savršeno funkcioniše.
Na suncu kao da je sve izašlo na pašnjake, od kravica, ovčica, kozica i jaga malih do pčelica, bubica i leptirića koji su veselo leteli oko nas.
Uh a kolika radost dece u tim trenutcima, dok pomažu u branju, traže neke nove biljke, nose već nabrano,glupiraju se i trkaju...
A onda baka Ljube poziva da krenemo dublje u šumu..
Žbunovi, stotine žbunova borovnica koje kao da su čekale decu da ih beru i jedu.
Brana je sela na jedan žbun i počela ubrzano da bere i trpa u usta borovnice.
“ Mama kako su slatke”
Viknula sam: “ Stani Branči, pa nisu oprane!!”
Smeh, prvo stidljiv a onda toliko jak koji je odzvanjao čak do Bugarske.
“ Pa od čega da opereš? Ovde je samo priroda, čist vazduh, kiša opere kad padne, najbliži put je kilometrima daleko..”
Shvatila sam svoju brzopletost i navike iz grada i pridružila sam se smehu Baka Ljubinke i dece a gledajući u Braninu isflekanu trenerku, ruke obojene ljubičasto plavo ali i njen osmeh sreće i slobode koji joj je donela ova situacija.
Pogledala sam malo dalje na poziv dece – Sanda je l ovo lešnik?
Odobravajući pogled baka Ljubinke ohrabrio me je da potvrdim.
Pa ovde je stvarno sve na dohvat ruke pa čak i lešnik koji raste kao neko grmlje svuda okolo nas.
Nisam mogla da se nagledam lepote prirode..

E ovako se klopa na planini - Brana i Tića
A onda poziv iskusne baka Ljube da sutradan beremo pečurke.
Brali smo pečurke u vlažnom i tamnom delu šume, polako i oprezno ali bez bojazni od greške jer je svaka pečurka prošla pregled od strane našeg vodiča. Jao kakav je to ručak bio: paprikaš i čorbica od pečuraka sa dosta zeleniša koji je rastao svuda okolo nas i naravno krompir planinski, sladak.
Pili smo sok od majčine dušice koji smo spremili od ubranog bilja, sladili se sa slatkim od borovnica koje je bilo naših ruku delo.
Nizali su se dani obilaska okolnih sela, gradića i naravno Vlasinskog jezera koje je mamilo decu da se bućnu ali ledena voda koju su osetili na svojim ručicama bila je dovoljno ubedljiva da odustanu od svoje ideje o kupanju.
Dani na planini bili su ispunjeni spokojem i mirom. Gledam Branu kako bezbrižno uživa u skakutanju, valjanju po travi, skupljanju sena, trčanju bez mojeg – polako, hranjenju životinja i imitiranje blejanja malog jareta.

Brana sa ovčicom i kozicom
O, Brana je tada prvi put i videla uživo ovce i jare i bila je smehotresna olimpijada gledati ko se koga više uplašio – jare od nje ili ona od jareta, ali posle par dana ljubav među njima je bila beskrajna, da je poželela da ga vodimo kući.
Uveče sa prvim mrakom palila bi se vatrica, spremala večera i uživalo se uz priče bake o prošlim vremenima, igranjem društvenih igrica – čoveče ne ljuti se, šah, mice...ali i odlaskom u posetu rođacima u susednim selima gde se družilo do kasno u noć. Nikad tako tamne noći nisam doživela kao tog leta na planini.
Još jednom, sem u mraku, planina je pokazala da ima i zube i to u trenutku oluje i nevremena koje nas je zadesilo jednog popodneva. Udari groma, nestanak struje, kiša koja jako udara u prozore, drveće koje se savijalo pod udarima vetra uplašili su nas jer znate da nigde u blizini nema gromobrana i da je okolo vas samo šuma i priroda koja je ovoga puta bila ljuta, a ne pitoma i puna darova. Ali sutrašnji dan doneo je opet sunce i mir pa smo te trenutke veoma brzo zaboravili.
Planina leti sa svojim mirisima šume, trave sa svojom zelenom krošnjom zrači jednom posebnom energijom i treba uživati u darovima prirode - voda i vazduh - naše Srbije i naših planina.
Za mene kao dete iz grada, boravak u prirodi je bio otkrivanje nekog drugačijeg života, usnulog u preleposti prirode, zaboravljenog i napuštenog. Naše prisustvo je probudilo lepote i oživelo neke prošle dane. A meni se svidelo, toliko da bih se vraćala mislima u te dane opuštenosti i ostaje žal što životne okolnosti nisu drugačije. Tada bih sigurno jedan deo svog leta provodila na planini, na selu, opuštena bezbrižna, sa osmehom.

Ovako se uživa
Baka Ljubinka

  

понедељак, 06. јануар 2014.

Život je to 10




I opet nasilje! Pa dokle?

Ustala sam jutros srećna i raspoložena zbog Božića i svega onog što se od praznika očekuje-lepo provedeni trenutci, čavrljanje sa najbližima, okupljanje i poštovanje nekih tradicionalnih vrednosti,vraćanje u prošlost i obnavljannje sećanja na naše bake i deke daleko u prošlost, prepričavanje nekih onih situacija koje su legende naših porodica..Za mene Božić je najlepši praznik
Ali...onda uključen televizor i jedna priča po hiljaditi put skreće mi misli.
U prošloj godini 49 žena je ubijeno u porodičnom nasilju i najčešći trenutci kad se to dogodi su praznici i ta divna porodična okupljanja.2012. godine ta brojka je biila 25 žena. Tendencija rasta. Užas!!
Naježila sam se i posle minuta slušanja bila sam spremna da odem i odbranim sve te žene, da budem neki Robin Hud ili Supermen i da čujem vapaj svake žene kojoj treba pomoć. Ali taj posao treba da uradi neko drugi? A da li ga oni uspešno rade?
NEEEEEE!!!!
Ono što me je još više nateralo da proključam je informacija da od 2005.
godine imamo zakon da nasilnik iz porodice mora napustiti kuću ili stan gde porodica živi bez obzira da li je nekretnina njegovo vlasništvo ili ne.
Koliko se to poštuje i koliko se to u realnosti realizuje?
Po rečima savetnice u Sigurnoj kući, NIKAKO.
Žene napuštaju svoje nekretnine i beže u sigurnu kuću jer nasilnika ne mogu isterati.
Pa pitam se draga državo SRBIJO, drago sudstvo, zašto je to tako?
Neko ne radi svoj posao?
Zašto se dozvoljava da se ti postupci odugovlače?
Postoji li neka kontrola tih postupaka?
Hej, pa jednog dana uvek bude kasno, jer ti DRŽAVO nisi radila svoj posao a to je da pružiš svom stanovniku osnovno ljudsko pravo-DA ŽIVI:
Pa ja bih napravila sud koji bi radio 24 sata i po prijavi odmah odreagovao, nasilnika izbacio i ostavio ostatak porodice da živi koliko toliko mirno.
Onda još jedan šok!
15% žena se vrati nasilniku jer izbora nema. IMA izbora žene- ne vraćajte se u taj pakao.
Grad Beograd daje ženama u Sigurnoj kući pomoć.
Grad Beograd misli na svoje majke i žene. HVALA ti grade Beograde!!!
Šta je sa drugim ženama iz drugih gradova, one su manje bitne ili važne. Gde su lokalne samouprave?Kako se te žene osećaju jer su diskrimisane samo zato jer nisu ioz BGD.
Zašto neko ne raeguje?
Pa te majke rađaju nove živote, te majke i žene su stubovi svojih porodica, čuvari naše dece....
A deca su najveće blago-reče neki naš političar na otvaranju ulice Otvorenog srca
Pa onda se tako i ponašajte, tu decu neko rađa......
Napisala nekad o nasilju.
http://www.e8.org.rs/blog/sta-se-desi-kad-se-cuti/
http://www.e8.org.rs/blog/izbora-imas/

четвртак, 26. децембар 2013.

Život je lep 18



  Duša ima boju čovekovih misli.
                                            Marko Aurelije


    Opet moj susret sa divnim piscem Dejanom Stojiljkovićem i njegovim novim romanom Znamenje anđela.
Istorija i prošlost sveta. Stvarni likovi. Mučne i sudbinske odluke i situacije.
Knjiga pročitana u jednom dahu, zanimljiva priča koja vas vodi u dešavanja polako i u jednom trenu vi ispred sebe vidite filmsko platno i dešavanja se nižu....
Kroz propovedanje o sudbini Flavija Konstantina, idemo kroz istoriju i svedoci smo propadanja jednog carstva i uspona drugog, i uzdizanja jedne vere- Hrišćanstva i prijateljstva između tri svetaca Georgija, Dimitrija i Konstantina.
Priča počinje legendom o žrtvovanju devica...

"Šta radiš ovde dete?
Ja.... -  ona ne diže pogled sa ispucale jalove zemlje.
Došla sam ovde da umrem, gospodaru.
Kako to?
S one strane jezera doći će krilata zmija... Aždaha.
Zaista?
Svake godine ljudi iz mog rodnog mesta žrtvuju joj devicu, kako ne bi uništila grad. Red je došao na mene.
Misliš da se krilata zmija ne može ubiti?
Niko to do sada nije uradio, gospodaru.
Niko to do sada nije ni pokušao, dete moje.
Čovek je sada već ispred nje, na golim stopalima starinske sandale, jednostavne, vojničke, kakve odavno više niko ne nosi.
ona podiže pogled i preko njegovih ramena ugleda.....SUNCE:"

Zatim upoznajemo Flavija, bezbrižnog dečkića koji pokušava da dotakne sunce... i njegovu plemenitu majku koja je uspela da posadi u tom okrutnom vremenu, ljubav prema knjigama i pisanom slovu.
To je uvod u glavna tri dela knjige podeljena na sledeće podnaslove:

01. Imperium
02. Znamenja
03. Osvajanje neba

U delu Imperium pratimo sudbinu Imperatora Konstantina i vraćamo se u njegovu prošlost i njegova junaštva kojima kroji svoj put ka uspehu. Priča se odvija pred Scipionom, glasnikom.
Upoznajemo njegove saborce, drugare, ljude kojima se divi i neprijatelje koji odapinju ljubomorne strelice prema njegovom poreklu i hrabrošću.
Carska vila u blizini Nikomedije, Mala Azija 337.n.e, trenutak sadašnji,
Persija, Nisbis-blizina Eufrata godina 297. n.e i  298. n.e, trenutak prošli čiju priču slušamo.
Breme teških borbi  ali i sve one odmazde i slavlja posle uspeha, postaju nešto što bi Komstantin zaustavio i promenio. Shvata besmisao takvog života, ali vojnik u njemu ide napred i guta svo gnušanje koje ga guši.
 Flavije gleda sva ta opijanja i prežderavanja bogatih i sve mu to stvara mučan utisak. Sa jedne strane bogatstvo i preterivanja, a sa druge siromaštvo i tuga.
Upoznaje ženu svog života, veselu i pravednu Minervinu, koja isto kao on ne može da podnese svu tu dekadenciju i gubitak svih moralnih načela..
Susret i suočavanje sa hrišćanstvom.
Dva saborca i prijatelja - Georgije i Dimtrije.
U delu Znamenja naš junak dobija sina Krispa i uživa u trenutcima pored njega, okružen majkom i voljenom ženom, ali i zavišću i pokvarenošću svog nadređenog Galerija.
Znak sa dva spojena prstena ukazuje se Konstantinu, Georgiju i Dimitriju.
0_Constantinus_I_-_Palazzo_dei_Conservatori_(2).JPG (2467×3700)
Slika-http://sr.wikipedia.org/sr
Verni svom mnogobožstvu, Dioklecijan i Galerije, progone hrišćane, uplašeni širenjem nečeg nepoznatog i stranog. Hrišćanima je oduzimana imovina, a oni su bili ubijani kao niža bića i na najgori način, spaljivanjem. Ono što razjarene Rimljane buni je sreća na njihovim licima i odsustvo straha u tim trenutcima.
Jedan od njih je i Georgije koji daje svoj život za jednog Boga. Boga i čoveka - Hrista. 
Konstantin se pozdravlja i sa svojim prijateljem Dimitrijem koji takođe napušta zastavu Rima i okreće se nekom boljem svetu. Tada mu Dimitrije reče:

" Dva međusobno spojena prstena .... sa krilima.... Znamenje Flavije. Znamenje Boga koji dolazi da pokori ovaj svet. I sravni Rim sa zemljom. Da bi na njegovim ruševinama sazidao svoje carstvo. Ti ćeš biti graditelj tog novog sveta, njegov zaštitnik, njegov prorok...
O čemu to pričaš?
Slušaj me nemamo vremena. Kad budeš video znak na nebu, kad ti budu došli njegovi glasnici....ne oklevaj, ne sumnjaj... samo se prepusti...
Čemu da se prepustim, Dimitrije?
Video sam brate moj... video sam Flavije...slavoluk nad rekom od zlata...purpurni beskraj u oku zvezde...video sam smrt kako stoji poražena...video sam i tebe.
Mene?
Kako stojiš s Njegove desne strane i nosiš Njegov steg.."




Dimitrija ubijaju na kolenima, ali ne pred Maksimilijanom ili Dioklecijnom, već dok se molio svom Bogu.
Dalje životni izazovi vode Konstantina u Britaniju, delu Rimskog carstva, gde ga zove otac koji bolestan traži pomoć svog sina, za još jednu bitku protiv pobunjenih plemena.
Dirljiv susret oca i sina, zaborav za sve ružne trenutke koje je njegov otac napravio, odlukom da ostavi njegovu majku i počne novi život sa ženom visokog porekla i zarad boljeg položaja.
Konstantin je suočen sa bolešću oca, vidljivom kraju njegovog slabog života, njegovom mudrošću i naklonosti prema hrišćanima. Svaki trenutak koristi da bude sa njim i njihova bliskost i povezanost stvara iste ciljeve.
U tim trenutcima Konstantin doživljava priviđenje i znak...Dva spojena prstena..sa krilima i novi znak-dva prepletena grčka slova - H i R.
Još jedna pobeda. Još jedan trijumf u nizu, ali ovog puta bez osveta i pokolja svih stanovnika i  spaljivanja celih sela.
" Znam šta hoćeš od mene Helvije... Ali ne možemo se protiv neprijatelja boriti na isti onaj način na koji je to Rim do sada činio. Dolazi novo doba.. Novi ljudi . Novo carstvo. Video sam dovoljno... Mi smo ovu provinciju izgubili odavno. samo je pitanje kada ćemo se s ove studene stene u moru povući i ostaviti je njenim prastanovnicima. Možemo spaliti još stotinu sela, poseći još stotine poglavica, napraviti još mnogo zidova da odelimo sebe od njih. Ali sve je zalud , dobri moj Helvije. Ovu bitku smo dobili, da... No, šta vredi jedna dobijena bitka u ratu koji je odavno izgubljen?"
U poslednjem razgovoru sa ocem dobija savet i otac ga upoznaje sa njegovom vizijom budućnosti:
"..Poštuj njihove bogove da bi oni poštovali tvoje. Tako ćeš Zapad imati u šaci..
Kad budeš krenuo na Rim, nastupaj kao njegov spasilac, a ne kao njegov osvajač. Nije važno šta govore tvoji protivnici... Svetina...svetina je ta koja odlučuje...pridobij je svojom blagošću..pridobij je svojim poštenjem..."
Posle očeve smrti kreće uspon Konstantina, njegov svaki postupak pokazuje mudrost i korak je ka Rimu.
Kao i njegov otac, zarad boljih odnosa i titule avgusta, uzima za ženu, čerku imperatora Maksimilijana, Faustu. Njena oholost i ponašanje bili su primer dekadencije rimskog plemstva.
Novi brak slama srce njegove prve žene i majke njegovog sina, posle čega se ona nikad više nije oporavila.
Poznanstvo sa sluškinjom Lidijom, otvara mu nova vrata i razgovore i shvata Lidijinu široku dušu,pamet i obrazovanje. Lidija je hrišćanka i kroz razgovor sa Konstantinom, širi njegovo znanje i otvara mu vidike.
Konstantin joj zavidi na njenoj slobodi.
U trećem delu Osvajanje neba, počinje osvajanje Rima tj njegovo oslobođenje.
Bitka za bitkom i pobede nižu se jedna za drugom, zahvaljujući njegovoj mudrosti i polako svetina shvata njegovu blagost i dobrotu.
A onda  posle sumnje i manjka vere - vizija i razgovor sa Bogom, koji mu daje veru i stvori poniznost.
I pod znakom ukrštenih slova, H i R njegove trupe, krenule su na Rim.
Pobeda, klicanje i ovacije i pitanje da li narod više kliče njemu ili glavi pogubljenog imperatora?
Pismo majke koje dobija unosi mu nemir i shvata da je izgubio njenu naklonost i molitve zbog odnosa prema prvoj ženi.
I rečenica: " Ako me ovaj Rim ne želi.... ja ću sebi sagraditi novi." I sagradio je Konstantinopolj.
I priča zašto je odabrao novi grad i jedna rečenica koja ga je vodila:
Želim Boga koji je u isto vreme i Bog i čovek.
I onda EDIKT -
"Zakon kojim će se sačuvati pobožnost i strah od Boga tj, da se svakom ostavi za volju, a takođe i hrišćanima, da svako bude u svojoj veri da bi Bog ili njihovi bogovi bili milostivi prema nama a i prema svima koji žive pod našom vlašću......
Ovo što činimo, vidi se da činimo zarad toga što imamo pred nama mir u naše vreme.Neka, dakle, u senci mira uživa u slobodi svako i neka je u veri koju želi."
U toku čitanja knjige, nisam se mogla oteti utisku da gledam film. Moja mašta je svaki detalj i opis videla i uživanje je bilo potpuno.
Knjiga me je zainteresovala da još informacija potražim na internetu i pročitam sve o Milanskom ediktu, biografiju našeg junaka Konstantina i da se utpoim u priču kao jedan od likova.
Saosećanje prema njegovoj prvoj ženi, divljenje prema njegovoj majci Jeleni, razumevanje kroz šta Konstantin prolazi i koliko su njegova razmišljanja primenjiva i na današnji svet, na današnje poltičke moćnike.
I opet žene, jake, nežne, krhke, nasmejane, zle......svaka je na svoj način dala pečat junaku, a najviše ljubav majke i prve žene. Njihova mudrost i dejstvo iz senke pokazuju i položaj žena u to davno vreme.
Pametna žena uvek nađe pravi način da deluje i svom muškarcu da krila.
Lakoća kojom čitate knjigu, i mnoštvo dešavanja omogućiče vam da je brzo pročitate i ne ispuštate iz ruku, do samog kraja...
Ne mogu se odupreti utisku da knjiga obiluje mudrim rečenicama i poukama koje su i u današnje vreme odlika ljudi vrednih pažnje i jako utiču na ćitaoca.

" Nebo...nebo, sine...nebo se ne osvaja ognjem i čelikom. nebo se osvaja vrlinom!!"

To mnogi treba da nauče zar ne?

среда, 25. децембар 2013.

Život je to 09





Procedure!

koliko su samo važne znam i sama ali kad je život čoveka u pitanju-da li je najvažnije ispoštovati proceduru ili kao doktor pomoći da se dobije bitka za taj život.
U poslednjih 5 dana vodim bitku za život mog supruga. Na mom putu- ljudi,bilo doktori,prijatelji,poznanici, moja porodica, svako doprinosi na svoj način ali sam i suočena da rešavam situacije koje prevazilaze moja znanja i iskustva.
Potpuno ste sami u tim trenutcma i potrebna je reakcija koja će dovesti do boljitka.
Suprug boluje od MS-a.
Pošto je ne pokretan,i koristi kateter,usled oticanja bešike treba doneti odluku-samo zameniti kateter ili ga izvaditi. Zovem sve zdravstvene radnike iz bliže okoline,tehničara koji mupasira kateter i na kraju i hitnu pomoć, koja samo daje savet-izvaditi kateter. Odluka donešena-vadimo ga.
Sutradan uveče kreće temp. od 39,5 i kreće golgota: Savet-krenuti sa antibiotikom,kreče kašalj usput. Cela noć ispred nas-košmar.Ujutru pozivam terensku,koja se odmah odazvala dolaze- ali on febrilan, tenzija 65sa 45 i puls koji se jedva cuje. Doktorka u panici,daje instrukcije sestri da da infuziju i injekciju diklofena. Ona ne uspeva da nađe venu.
Panika još veća, pišu mi uput za bolnicu i odlaze. Da, dobro ste pročitali,ODLAZE!
Ja ih molim da ostanu i da ga ne ostavljaju tako, da makar pomognu,ipak one bolje znaju kako mu pomoći.
Ostajemo sami i zovemo hitnu. Bane bez svesti.
Dok čekamo hitnu,pokušavamo da mu damo tečnost,so,šećer.... Guc po guc...
Bonica-ludilo u svakom obliku. Snimak pluća, urologija... ali ne i analiza krvi???????
Sve polako i ja tek po čitanju izveštaja doktorke sa terenske shvatam da je napisala da je primio infuziju. Ja pričam situaciju, ali te niko ne sluša...Ja objašnjavam kako je bilo a čujem pitanje-što niste pročitali zapisnik od doktorke.
Kad? U trenutcima kad vidim da gubimo Baneta?
Ja sam bila u totalnom šoku od scene i dešavanja i na pamet mi nije bilo da čitam šta je doktorka napisala ali eto MORALA SAM.
Što nemam srce kameno?
Pritisak po prijemu u bolnicu gornji 80 donji se nije mogao izmeriti.
Diklofen ga oborio pa nema bolove a i temp. pala.Iz svake doktorske rečenice stoji poruka-ne ostavlajti ga u bolnici. KAO da ja to ne znam? O da znam, Iskustvo 2010-kada je otišao u bolnicu da primi terapiju od 5 dana a ostao 3,5 meseca zbog zarađene bakterije i sepse.
JA SAMO ŽELIM DA MU POMOGNETE!!!!!
Jedan doktro ipak otvara uši i čuje moje reči i odmah mu daje infuziju, dve boce.
Opet traženje saveta šta raditi, kako se postaviti. Ostavljamo braunilu da i kući organizujem infuziju,očigledno je da mu preti dehidriranje posle svakog znojenja.
Vikend prolazi - temp.znojenje,infuzija,bolovi... I pazimo na venu i braunilu kao nešto najvrednije.
Odluka- svakodnevne infuzije jer je pritisak veoma nizak a oralno unošenje tečnosti nije dovoljno.
Opet oticanje bešike-odluka, plasirati ponovo kateter.
Temperatura četvrti dan.
Jer strah....
Ko sam ja da odlučujem o tome? Šta ako pogrešim?
Ja znam da sam postupala najbolje što sam znala i umela i po savetu samo zdravstvenih radnika.
A mi i dalje ne znamo šta mu je? Urinarna infekcija ili nešto drugo?
Čekam, kalkulišem, samo da dočekam njegovu doktorku opšte prakse. Doktorku koja uvek odreaguje, koja postupa onako kako doktor treba da deluje. Žena lavica.
Njena prva rečenica-Sanda preveliku odgovornost ste preuzeli na sebe.
Ne bi ja, ali šta uraditi kad se odluke moraju donositi?
Šta uraditi kad se svi izmaknu? Čak i oni kojima je to posao?
Kako ne odreagovati i uraditi sve što je do vas da spasite nekog svog?
Svaka odluka je zbir saveta, zdravstvenih radnika iz moje okoline i hitne pomoći.
Šta mislite kako su ti svi ljudi šizeli i kad vide moj broj tel?
Doktorka kreće od početka - analiza krvi, mokraće, promena antibiotika jer postojeći ne daje rezultat, dogovaramo strategiju narednih dana.
Na moju molbu, na svojoj pauzi dolazi da ga posluša i vidi. Da li je to deo procedure? Ne, ali ona je ona to uradila.
Osetite empatiju ali i odlučnost da pomogne.
Osećam se konačno shvaćeno i kao da su se sve moje snage udvostručile.
Osećam se da imam TU podršku koja mi je ovih dana bila potrebna: Da se neko zauzme za Baneta.
Krećemo od nule i početka i ja dajem sve od sebe.
Hvala svima koji su mi pomogli, mojim roditeljima, sestri, zetu, mojoj Makici i Miri...
Hvala mom direktoru na razumevanju...
I grlim moju ćerku koja mi je pokazala da je konačno porasla životno i da je moja podrška za svaku situaciju- Mala za tebe nema zime,volim te.
A brinem-brinem mnogo za sve ljude kojima je pomoć našeg zdravstva potrebna.
Brinem jer tamo uši doktora ne rade, ne čuju....rade po proceduri.

петак, 25. јануар 2013.

Život je lep 17


Dragi moji,

dugo nisam napisala nijednu reč, prosto me je mesec decembar sa svojim dešavanjima potopio i trebalo mi je vremena da se povratim. Sve neke ružne stvari koje udalje čoveka od ciljeva i stremljenja i kada samo čekaš i guraš dalje u nadi da će se sve vratiti u normalu, brzo.
Dugujem moje utiske u vezi početka moje fizičke aktivacije u mesecu oktobru kada sam se pridružila akciji na tviteru, #izazov. Pisala sam o tome u postu Život je lep 15
Da podsetim, bez dijete ili korekcije u ishrani želela sam  da izdržim tri meseca aktivno šetajući i trčeći  i da posle nove godine krenem i sa korekcijom ishrane i naravno vama predstavim moje rezultate.
Taman mi se poklapao i sistematski pregled koji je trebalo obaviti krajem novembra i videti da li je akcija imala neke rezultate.
Dva puna meseca sam bila aktivna, svaki dan sam šetala ili trčala i radila sam vežbe i to najčešće trbušnjake.
Svako jutro pila sam med+sirće jabukovo rastopljeno u čaši tople vode.


slika sa sajta www.woman.ba 


Osećala sam se fantastično, bila sam puna energije, totalno motivisana da svoj cilj sprovedem u delo. Treći mesec sam trčala samo desetak dana u mesecu i rezultati su sledeći:
Kilogrami viška nisu se izgubili, jedino sam po odeći primetila da je komotnija što je od mišića koji su se polako zatezali.
Rezultati na sistematskom pregledu su bili sjajni u odnosu na prošlu godinu kada je holesterol bio povišen, trigliceridi na gornjoj granici i šećer takode bliži gornjoj granici. Holesterol, trigliceridi i šećer su bili normalni i u svojim srednjim vrednostima, što me je baš obradovalo i gde se potvrdilo moje mišljenje da se vežbanjem i fizičkom aktivnošću može postići dosta toga.
Moja volja i motivacija su  mi osmeh na lice stavili i bila sam zadovoljna postignutim. 
U trenutcima treninga, trčanja ili brzog hoda, ideje su se nizale jedna za drugom, koje teme za postove da pisem, kao da je i mozak radio punim kapacitetom, dobijala sam inspiracije za određene situacije i rešavanje  nekih problema dolazilo je kao  poklonjeno. Prava blagodet.
U mesecu decembru fizički sam bila aktivna 10 dana uz obroke koji su bili pojačani kolačima i tortama jer imam dosta slavlja u tom mesecu. Nabačeno je još 2 kg. I pored proređenih treninga utrošila sam 2606 kcal i bila osma  od ukupno petnaest  prijavljenih na #izazov u decembru.


treninzi u mesecu decembru




Zato sam rešila posle svih slavlja u januaru da krenem i sa korekcijom ishrane i da ponovo krenem ozbiljnije treninge. Naravno da se polako izgubila motivacija i početni elan zbog uspeha ali sam eto ipak u januaru  uspela da se izborim sa lošim raspoloženjem i krenem dalje. Jer sad znam da mogu!!!
Pomisao na moje dobre rezultate, bolje raspoloženje, želju da smršam 10 kg, taj osećaj splasnutog stomaka i osećaj da niste naduti kao balon, lakoće kojom sam išla na treninge, dalo mi je snagu, pokrenulo me na akciju.
“Sanda, Bićeš cica kakvom te pamte!!! “ Eto sebi sam tako rekla!!!
Zbog hladnog vremena rešila sam da nađem teretanu koja ima traku i bicikl i da krenem sa aktivnošću.
I naravno krenula sam sa dijetom koju je preporučila nutricionista, sa 3 obroka i 2 užine. Veoma konstruktivna i daje puno prostora za raznovrsnu ishranu. Meni i mom radnom vremenu savršeno odgovara.
Sad preostaje da sve planove sprovodim jer je sve počelo 21.01.2013. i javljam koliko sam uspela u mojim planovima i željama.
Dosta saveta  tražila sam po raznim sajtovima i pogađate najviše mi je pomogla Moo, Vitki gurman,
i sajt trčanje.rs. Zaista možete dobiti prave smernice kako krenuti, šta raditi, kako organizovati treninge posebno ako ste početnik, kako se ponašati u teretani i koje vežbe raditi, kakve patike izabrati....
Iskustva ovih ljudi su dragocena za mene i naravno da ih prilagođavam sebi i svojim mogućnostima i ostajem pri stavu da se spremam za triatlon i da svoje zdravlje održavam na ovom nivou  a svoje kilograme smanjim i nadam se - DA SE OSEĆAM BOLJE, RASPOLOŽENIJE I VESELIJE JER "RADIM" NEŠTO ZA SEBE I SVOJE BOLJE SUTRA!!!!!
Probajte i vi !!!!
Samo da napomenem:

Motivacija je proces pokretanja ličnosti na aktivnost, a motivi su pokretačke snage ponašanja koje imaju više uloga: da izazovu neko ponašanje, da ga usmere prema nekon cilju i da ga regulišu tako da se cilj ostvari. Motivisano ponašanje je ono ponašanje koje počiva na nekoj potrebi, a vodi ka određenom cilju.