#PlaninskePrice : Jedno leto na planini - Život je lep 19

#PlaninskePrice : Jedno leto na planini - Život je lep 19

                   Te godine, životne okolnosti su uticale da smo odustali od letovanja na moru, uz toplinu sunca i šuštanje talasa već je odluka pala da leto provedemo na planini tj selu na 1300m nadmorske visine u okolini Vlasine i Vlasinskog jezera.

Mome razočarenju nije bilo kraja jer je leto rezervisano za more u mojoj glavi. Pakovala sam se kao da idem na zimovanje, po preporuci obavezno poneti jaknu, debele dukseve i posebno naglašeno čizmice gumene za blato.

“ Pa hej, gde ja to idem? “ Pitala sam se u neverici i pakovala potrebne stvari.

U mislima sam videla moju Branu kao borca u blatu i moju jurnjavu za njom, da je obrišem, da opet bude čista.

Iza Brane su te godine ostale iskomplikovane boginje, dva bronhitisa koji su je izmorili, i njeno vidljivo okom, bledilo, plašilo me je posebno što je i izgubila apetit.

Zato sam ubrzano pakovala sve stvari po preporuci pa čak i gumene čizme jer sam znala da je dobrobit moje ćerke najvažnija.

Pitala sam se šta me čeka i kako ćemo u "divljini" opstati.

Hahahahaha

U mojim mislima planina je za zimu, sneg, belinu, za sankanje, skijanje, tople čajeve ali eto sada prilike da je upoznam u zelenoj odori, olistalu.

Mogu vam reći posle niza godina iza mene, ovo je bilo jedno od mojih najlepših letovanja. Verovali ili ne ali je tako.

Dočekala nas je seoska kuća sa okućnicom i pomoćnim objektima, sa velikim drvetom jabuke ispred kuće, starim barem sto godina, kolika je krošnja bila i pravougaonim stolom i klupama oko njega gde se preko dana doručkovalo, ručalo, ispijala kafica i uz čavrljanje uživalo u pogledu na obronke koji vode u daleku Bugarsku.

Sve je bilo zeleno, gde god da je pogled pao i zaustavio se, mirisalo je na travu, pokošenu travu, seno i onaj miris leta koji osetite na livadama. Božanstveno.

Unutar kuće kao da je stalo vreme, peć na drva na kojem se i kuva, stari televizor koji hvata samo jedan program, starinske stvari, prekivači na krevetu sa šarama naših baka, čajnik sa vodom toplom da bi u svakom trenutku mogli čaj i kafu da skuvamo, i jedina stvar koja je imala dodira sa sadašnjošću kupatilo sa mašinom za veš i vodom na česmi.

Brani i meni je dodeljen krevet - slamarica, bojala sam se kako ću na tome spavati, bojeći se bubica, paukova koje sam zamišljala da se šetaju po slami. Brzo sam to potisnula i rešila da ne komentarišem jer bi do kraja letovanja bila centar zezanja od strane ekipe. Vata u uvo i eto rešenja.

Dan smo započinjali kaficom ispred kuće, ratlukom i filozofiranjem o lepoti života na selu, a vredna baka Ljubinka, ložila je vatru i spremala doručak za BeOgrađane kako nas je zvala. Bilo je tu specijaliteta sa sela, pita raznoraznih sa sve pravljenim korama, zeljanika,prže i obaveznog hleba mešenog njenim rukama....

Moj zadatak kao najmlađe u društvu bila su deca i zabava, priznaćete najbolje i najlakše.

Igranjac po travi, sakrivanje i žmurke ali najlepše i meni i deci bile su šetnje.

Šetnje su mi svaki dan otkrivale lepote na koje smo nailazili, uzvišenja koje je trebalo osvojiti, nizbrdice koje su vukle u trčanje i takmičenje, ko će prvi...

Šetnje su mi donosile mir i spokoj, tišina sa pesmama ptica koja je povremeno razbijena galamom i vikanjem naše dece i odjecima koji su se vraćali kao ping- pong loptica, A u dubljoj šumi tama, hladnoća, vlaga sa pokojim zrakom sunca. A onda odjednom polja. Nepregledna polja puna lekovitih trava i travčica, a miris majčine dušice i dan danas osetim u nosu kad se setim Vlasine.

Baka Ljubinka nas je učila o biljkama, koju da beremo, koja se za šta koristi, kako da ih beremo da bi i sledeće godine izrasle, kako da ih osušimo i sačuvamo za zimu.

Na poljanama je bilo pravo bogatstvo u majčinoj dušici, hajdučkoj travi, nani, kamilici, podbelu, žalfiji...Bila su to polja koja su samo čekala na nas, mirišljava, puna zrikavaca, pčelica i bubica i svako tu ima svoj zadatak tako da priroda savršeno funkcioniše.

Na suncu kao da je sve izašlo na pašnjake, od kravica, ovčica, kozica i jaga malih do pčelica, bubica i leptirića koji su veselo leteli oko nas.

Uh a kolika radost dece u tim trenutcima, dok pomažu u branju, traže neke nove biljke, nose već nabrano,glupiraju se i trkaju...

A onda baka Ljube poziva da krenemo dublje u šumu..

Žbunovi, stotine žbunova borovnica koje kao da su čekale decu da ih beru i jedu.

Brana je sela na jedan žbun i počela ubrzano da bere i trpa u usta borovnice.

“ Mama kako su slatke”

Viknula sam: “ Stani Branči, pa nisu oprane!!”

Smeh, prvo stidljiv a onda toliko jak koji je odzvanjao čak do Bugarske.

“ Pa od čega da opereš? Ovde je samo priroda, čist vazduh, kiša opere kad padne, najbliži put je kilometrima daleko..”

Shvatila sam svoju brzopletost i navike iz grada i pridružila sam se smehu Baka Ljubinke i dece a gledajući u Braninu isflekanu trenerku, ruke obojene ljubičasto plavo ali i njen osmeh sreće i slobode koji joj je donela ova situacija.

Pogledala sam malo dalje na poziv dece – Sanda je l ovo lešnik?

Odobravajući pogled baka Ljubinke ohrabrio me je da potvrdim.

Pa ovde je stvarno sve na dohvat ruke pa čak i lešnik koji raste kao neko grmlje svuda okolo nas.

Nisam mogla da se nagledam lepote prirode..

E ovako se klopa na planini - Brana i Tića

A onda poziv iskusne baka Ljube da sutradan beremo pečurke.

Brali smo pečurke u vlažnom i tamnom delu šume, polako i oprezno ali bez bojazni od greške jer je svaka pečurka prošla pregled od strane našeg vodiča. Jao kakav je to ručak bio: paprikaš i čorbica od pečuraka sa dosta zeleniša koji je rastao svuda okolo nas i naravno krompir planinski, sladak.

Pili smo sok od majčine dušice koji smo spremili od ubranog bilja, sladili se sa slatkim od borovnica koje je bilo naših ruku delo.

Nizali su se dani obilaska okolnih sela, gradića i naravno Vlasinskog jezera koje je mamilo decu da se bućnu ali ledena voda koju su osetili na svojim ručicama bila je dovoljno ubedljiva da odustanu od svoje ideje o kupanju.

Dani na planini bili su ispunjeni spokojem i mirom. Gledam Branu kako bezbrižno uživa u skakutanju, valjanju po travi, skupljanju sena, trčanju bez mojeg – polako, hranjenju životinja i imitiranje blejanja malog jareta.

Brana sa ovčicom i kozicom

O, Brana je tada prvi put i videla uživo ovce i jare i bila je smehotresna olimpijada gledati ko se koga više uplašio – jare od nje ili ona od jareta, ali posle par dana ljubav među njima je bila beskrajna, da je poželela da ga vodimo kući.

Uveče sa prvim mrakom palila bi se vatrica, spremala večera i uživalo se uz priče bake o prošlim vremenima, igranjem društvenih igrica – čoveče ne ljuti se, šah, mice...ali i odlaskom u posetu rođacima u susednim selima gde se družilo do kasno u noć. Nikad tako tamne noći nisam doživela kao tog leta na planini.

Još jednom, sem u mraku, planina je pokazala da ima i zube i to u trenutku oluje i nevremena koje nas je zadesilo jednog popodneva. Udari groma, nestanak struje, kiša koja jako udara u prozore, drveće koje se savijalo pod udarima vetra uplašili su nas jer znate da nigde u blizini nema gromobrana i da je okolo vas samo šuma i priroda koja je ovoga puta bila ljuta, a ne pitoma i puna darova. Ali sutrašnji dan doneo je opet sunce i mir pa smo te trenutke veoma brzo zaboravili.

Planina leti sa svojim mirisima šume, trave sa svojom zelenom krošnjom zrači jednom posebnom energijom i treba uživati u darovima prirode - voda i vazduh - naše Srbije i naših planina.

Za mene kao dete iz grada, boravak u prirodi je bio otkrivanje nekog drugačijeg života, usnulog u preleposti prirode, zaboravljenog i napuštenog. Naše prisustvo je probudilo lepote i oživelo neke prošle dane. A meni se svidelo, toliko da bih se vraćala mislima u te dane opuštenosti i ostaje žal što životne okolnosti nisu drugačije. Tada bih sigurno jedan deo svog leta provodila na planini, na selu, opuštena bezbrižna, sa osmehom.

Ovako se uživa

Baka Ljubinka