Život je lep 03

             
  Kako ubiti vreme kada ti odmor prati svakodnevna kiša i loše vreme? Zaista da te uhvati totalna depresija i neraspoloženje. Malo tvitujem, više pratim tviteraše nego što ja tvitujem, malo čitam po netu meni zanimljive blogove i razne tekstove i malo čitam knjigice - moju omiljenu razbibrigu i relaks. Ali i iskoristim priliku i odem do moje omiljene knjižare, lagune u centru Zemuna. Zaintrigirana prvom knjigom Jelene Bačić Alimpić, kupila sam i novu njenu knjigu Pismo gospođe Vilme. Prvi utisak posle završetka poslednje stranice knjige je da knjiga ima svoju težinu i priču ali da je njen prvenac Ringišpil ipak na mene ostavio mnogo jači utisak.
                       Knjiga nosi priču koja te vuče da sa nestrpljenjem čitaš stranice i lako i brzo ulaziš u likove koji su tako životni i stvarni. Opis našeg vojvođanskog mentaliteta, izmešanost naroda u Vojvodini, isprepletanost raznih osobina i temperament likova, meni su najupečatljiviji i ostavili su me u razmišljanju. Kako su se brakovi spajali pre drugog svetskog rata, dogovorom, bogati su kupovali siromašne a lepe mlade devojke i koliko tuge je u tim mladim srcima. Takvo jedno mlado srce Vilma, u jednom trenutku upoznaje čoveka koji joj srce osvaja i upušta se u vezu, nedozvoljenu i  osuđenu na propast, posebno u uslovima rata kada se svi bore sa svojim problemima ali i sa najvećim, borbom  za golu egzistenciju i opstanak. Ipak kada njen čovek odlazi i napušta zemlju u želji da sačuva svoju porodicu i decu od strhota koje rat donosi, ona ostaje i odlučuje se za drastičan potez i oduzima svoj život jer shvata da je u drugom stanju. U tom trenutku to joj se čini kao korak kojim će ugasiti i svoju bol za čovekom koga voli  ali i  spasiti svoju decu sramote ali i porodicu. 

Knjiga - Pismo gospođe Vilme (slika  sa sajta  lagune)

                     Nisam mogla da se otrgnem od misli, da tada glavna junakinja nije pomislila na svoju decu, da ih ostavlja nesposobnom ocu još uvek nespremne za život. Tu mi se i javila misao da je i opis knjige - da li se odreci ljubavi zbog porodice, čini pomalo ne realno jer je ona svoju porodicu lišila sebe i podrške koju je bezuslovno davala svojim sinovima.Ta fatalna ljubav za nju, ipak je sve učinila nesrećnim i nju i njenu porodicu ali i porodicu čoveka kojeg voli, jer ljubav kao i kašalj ne možeš sakriti, pa tako i njegova žena je osetila dešavanje i bila je duboko nesrećna iako je sačuvala porodicu od strahota rata, nije je sačuvala od manjka ljubavi i topline. Dve uništene duše, nesrećne a da li bi srećniji bili da su ostali zajedno i unesrećili druge? Ne, mislim da ne bi, jer bi onda ta ljubav zasnovana na tuđoj nesreći ipak ostavila traga na njima. I opet pitanje prevare, izdaje.

                 Najupečatljiviji lik je Isak, jedna topla duša koja je razumela njene osećaje i pružao joj je podršku i ljubav i nalazio uvek opravdanja za nju. Shvatao je koliko je borac životni, koliko voli svoju decu posebno svog prvenca sina, Ali i shvata šta je zabranjena ljubav, jer je on nju voleo iako je ona žena njegovog brata, i granicu nikad prešao nije. Čudna isprepletanost dešavanja u knjizi, zaista samo može život da režira. Kako ljudi mogu da zbog povređenosti upropaste i svoj i tuđe živote i provedu život u totalnom diskoraku sa samim sobom i propuste da uživaju u svim onim malim trenutcima sreće koji čine život? Čitate knjigu i ne verujete u to traćenje života i mislite da se vama tako nešto nikad ne bi desilo ali da li ne bi? 

Koliko cenimo naše porodice i tuđe takođe? Da li je najvažniji samo lični osećaj zadovoljstva ili je viši interes važniji, interes napredka svoje porodice? I ko smo mi da druge procenjujemo, karakterišemo ili čak da osuđujemo? 

                    Ipak čitajući knjigu ne možete da se otrgnete od osećaja mira, spokoja i pozitivnog mišljenja i  sam kraj knjige i osećaj bliskosti koji se oseti unutar porodice i shvatanje da vreme prolazi i  da trebamo, 
ne, moramo, jedni drugima pružati pažnju, nežnost i da ne zaboravimo koliko je život prolazan i da dođe dan kad se kajemo što  smo dozvolili da nam vreme prolazi u usamljenosti.

I jedna rečenica, kako se čovek oseti usamljenim i pored onih koje voli i koji ga vole a nosi svoju ličnu tugu koju ne možeš nikome objasniti niti sa njima podeliti je.

Knjiga vredna čitanja, mada tek krajnji deo mi je izmamio suze dok sam čitajući Ringišpil plakala maltene na svakih 20-tak strana (salim se) i pitala sam se, nisam li valjda toliko ostarila da me sve dira. Ali ne. Snaga opisanih emocija u knjizi, tako su bliska i životna da vas ne može ostaviti ravnodušnim.