Šta se dešava kad vam život prekine bolest?
Ne najavljeno, iznenada i kao grom iz vedra neba?
Šta se dešava sa našom porodicom i reakcijom prijatelja, rođaka, poznanika, okoline?
Šta se dešava kad umesto zdravog deteta dobijemo bolesno čedo?
Ne najavljeno, iznenada i kao grom iz vedra neba?
Šta se dešava sa našom porodicom i reakcijom prijatelja, rođaka, poznanika, okoline?
Šta se dešava kad se neko vaš razboli, ozbiljno i teško?
Kakva je reakcija?
Od neverice, odbijanja, potiskivanja, straha, do suočavanja sa istinom i prihvatanja činjeničnog stanja. Upoznajemo se sa bolešću, pratimo naše reakcije na nju, shvatamo da se menja i oboleli i njegovi nabliži i naša okolina, ljudi i prijatelji, najbliža familija.
Reakcije najbližih veoma često mogu biti najviše bolne, sve se menja, javlja se neverica, pa bežanje od realnosti i često i ne prihvatanje ili prihvatanje ali ipak kao i neka osuda i ne snalaženje.
Veoma često najbliži počnu da izbegavaju obolelog ili barem smišljaju izgovore zašto ih nema ili ne dolaze.
Teško je to i za bolesnog i za sve oko njega koji mu pružaju podršku, osetiš se odbačeno i prosto se nameće pitanje da li sam ikad i vredeo kad me sad i najbliži izbegavaju.
Želim sa vama da podelim situaciju:
Dolazim u vrtić po moju devojčicu i dok se oblačimo čujem razgovor jedne od vaspitačica sa majkom jednog dečaka i zaista poželim da nisam čula i da sam mirno otišla svojim putem. Vaspitačica se pravda da eto ne može da gleda i prati svu decu iz grupe jer u toj grupi boravi jedna devojcica sa autizmom.
I zatim od strane te majke počinje priča o ne fer odnosu prema zdravoj deci, i salva optužbi na račun roditelja te devojčice, uprave vrtića, ...
Prva misao mi je bila ta devojčica, pa njena majka i otac i misao-kako hrabri ljudi.
A o situaciji da u mnogobrojnoj grupi gde su sva deca zdrava, ta ili druga vaspitačica isto tako ne stiže da gleda decu, da prati, ne želim da počinjem priču jer svi mi koji imamo ili smo imali decu u vrtiću doživeli smo razne neobjašnjive padove, udarce ili tuče dece....Sve je to nekako normalno i to razumemo.
Ali sad je tu ta devojčica, bolesna. Ona je kriva!
Da li se ta majka pitala kako se osećaju roditelji bolesne devojčice, kakva je njihova borba svakog dana, kolika je volja i snaga uložena u svakom postupku, potezu, od oblačenja, hranjenja, bitisanja svakodnevnog, a koliko tek ljubavi ti roditelji daju i pažnje, nežnosti, dodira za slabašan osmeh njihovog čeda, nagoveštaj osmeha ili tren kad uhvate da ih dete sluša i u oči gleda.
Kako je roditelju koji neće doživeti hiljade situacija koje roditelj zdrave dece i ne primeti, promakne mu od velikih obaveza a i sve je to normalno za doživeti?!!!!
Normalno je da brojimo svaki zubić, svaku reč, svaki korak, svaki osmeh,da pamtimo prvi dodir sa morem, rekom, da se radujemo upisu i prvi razred, završetku osnovne škole, da strepimo od strašnog prijemnog ispita u srednju školu, da se radujemo završetku srednje škole i upisu na faks, udaji ili ženidbi, unucima.....da strepimo, brinemo, ljutimo se i radujemo, da volimo našu decu. Ali, ali ali i da razumemo i uvažimo, pomognemo i ne ćutimo, u krajnjoj liniji da ne odmažemo roditeljima bolesne dece, da ih podržimo u njihovim nastojanjima da pomognu svojoj deci u pokušaju normalnog življenja, da shvatimo da ti roditelji ništa manje od nas, vole svoju decu.
Pružiti, dati, osetiti
A najbolje tako što ćemo našu decu ućiti različitosti i već od malih nogu im objasniti i ukazivati na "bolest" ali ne kao na nešto što je za izbegavati i kao nešto ružno, nego kao nešto što se svakome može desiti i svakog zadesiti. Jer deca su samo preslikane slike svojih roditelja, njihovih priča i rezultat njihovog vaspitanja.
Uvek se setim priče kad je dečkić iz jedne grupe rekao svojoj punijoj vaspitačici:
" Neću da te slušam, moj tata kaže da si ti debela krava!!!"
Naša deca - to smo mi. Kako ih učimo i pokazujemo ličnim primerom, tako i oni rade i ponašaju se.
Nije bila laka odluka roditelja da devojčicu stave u okolinu koja je možda ne razume!
Ali isto tako njihova informisanost o bolesti i znanje stečeno u borbi za svoje dete tera ih da dejstvuju onako kako je najbolje za njihovo dete. Ali zar to ne radimo svi?
Zašto je njihovo pravo manje?
Koliko samo roditelja zdrave dece ispunjava hirove svoje dece, a da sad ne razume potrebu drugog deteta!
Pitati sebe ponekad "kako bih se ja osećao da sam u toj situaciji?"
Pitanje koje veoma često tek onda dodirne čoveka i natera ga da razmisli, da makar proba da shvatii tu situaciju.
Da shvatimo tu majku i oca koji žele da svoju decu socijalizuju, da ih uključe što više u život, u određene životne situacije i da im daju podršku u svakom i malom, malecnom poboljšanju ili reakciji. Nije važno da li je različitost u dijagnozi ili boji kože, debljini, da li neko čuje ili ne, da li neko govori ili ne, da li neko hoda ili ne, važno je da se ta različitost prihvati i ne dozvolimo da buljimo u nekog ko je u kolicima, da se čudimo znakovima gluvih, da se bahatimo našim zdravljem. Sve se to preko noći promeniti može.
Zar ćemo dozvoliti da roditelji ili oni koji u kući imaju bolesnog, treba da se kriju i da obolelog kriju, da se osećaju krivi? Zašta krivi?
Da se osećaju manje vredni? Zašto manje vredni?
Puno porodica svoje bolesne zadržava u kućama, stanovima i ne pružaju im ni delić nečega što je na dohvat ruke i što će tom obolelom radost doneti. A zašto?
Jer je teško boriti se sa pogledima, sa glupo i nespretno izgovorenim rečenicama.
Ne, ne tako.
Boriti se treba.
Učiti, informisati se, raspitati se i prestati sa strahom od bolesti, bolesti koja zarazna nije i proširiti vidike, odbaciti uskogrudost i ne osetljivost.
A šta mislite kakva je reakcija moja na priču sa početka?
Nisam mogla da se pravim da nisam čula. Mislim da nisu znale šta ih je snašlo od bujice mojih reči, nadošle iz mog srca i pogođenog nepravdom i bezosećajnošću.Okrenula sam se i otišla u želji da malo razmisle, da se osveste i zapitaju:
KAKO BI MENI BILO U TOJ SITUACIJI? KAKO BIH SE OSEĆALA?
Dok sam pisala ovaj post, naišla sam na sledeći tekst. Potresan i zanimljiv, realan. Ako imate vremena pročitajte, šaljite dalje, pokušajte i vi da pomognete, malim sitnim gestom koji tamo nekome, puno znači. Osmeh podrške, a ne zapanjen pogled.
slika:
Ne najavljeno, iznenada i kao grom iz vedra neba?
Šta se dešava sa našom porodicom i reakcijom prijatelja, rođaka, poznanika, okoline?
Šta se dešava kad umesto zdravog deteta dobijemo bolesno čedo?
Ne najavljeno, iznenada i kao grom iz vedra neba?
Šta se dešava sa našom porodicom i reakcijom prijatelja, rođaka, poznanika, okoline?
Šta se dešava kad se neko vaš razboli, ozbiljno i teško?
Kakva je reakcija?
Od neverice, odbijanja, potiskivanja, straha, do suočavanja sa istinom i prihvatanja činjeničnog stanja. Upoznajemo se sa bolešću, pratimo naše reakcije na nju, shvatamo da se menja i oboleli i njegovi nabliži i naša okolina, ljudi i prijatelji, najbliža familija.
 |
| Isti a drugačiji. |
Reakcije najbližih veoma često mogu biti najviše bolne, sve se menja, javlja se neverica, pa bežanje od realnosti i često i ne prihvatanje ili prihvatanje ali ipak kao i neka osuda i ne snalaženje.
Veoma često najbliži počnu da izbegavaju obolelog ili barem smišljaju izgovore zašto ih nema ili ne dolaze.
Teško je to i za bolesnog i za sve oko njega koji mu pružaju podršku, osetiš se odbačeno i prosto se nameće pitanje da li sam ikad i vredeo kad me sad i najbliži izbegavaju.
Želim sa vama da podelim situaciju:
Dolazim u vrtić po moju devojčicu i dok se oblačimo čujem razgovor jedne od vaspitačica sa majkom jednog dečaka i zaista poželim da nisam čula i da sam mirno otišla svojim putem. Vaspitačica se pravda da eto ne može da gleda i prati svu decu iz grupe jer u toj grupi boravi jedna devojcica sa autizmom.
I zatim od strane te majke počinje priča o ne fer odnosu prema zdravoj deci, i salva optužbi na račun roditelja te devojčice, uprave vrtića, ...
Prva misao mi je bila ta devojčica, pa njena majka i otac i misao-kako hrabri ljudi.
A o situaciji da u mnogobrojnoj grupi gde su sva deca zdrava, ta ili druga vaspitačica isto tako ne stiže da gleda decu, da prati, ne želim da počinjem priču jer svi mi koji imamo ili smo imali decu u vrtiću doživeli smo razne neobjašnjive padove, udarce ili tuče dece....Sve je to nekako normalno i to razumemo.
Ali sad je tu ta devojčica, bolesna. Ona je kriva!
Da li se ta majka pitala kako se osećaju roditelji bolesne devojčice, kakva je njihova borba svakog dana, kolika je volja i snaga uložena u svakom postupku, potezu, od oblačenja, hranjenja, bitisanja svakodnevnog, a koliko tek ljubavi ti roditelji daju i pažnje, nežnosti, dodira za slabašan osmeh njihovog čeda, nagoveštaj osmeha ili tren kad uhvate da ih dete sluša i u oči gleda.
Kako je roditelju koji neće doživeti hiljade situacija koje roditelj zdrave dece i ne primeti, promakne mu od velikih obaveza a i sve je to normalno za doživeti?!!!!
Normalno je da brojimo svaki zubić, svaku reč, svaki korak, svaki osmeh,da pamtimo prvi dodir sa morem, rekom, da se radujemo upisu i prvi razred, završetku osnovne škole, da strepimo od strašnog prijemnog ispita u srednju školu, da se radujemo završetku srednje škole i upisu na faks, udaji ili ženidbi, unucima.....da strepimo, brinemo, ljutimo se i radujemo, da volimo našu decu. Ali, ali ali i da razumemo i uvažimo, pomognemo i ne ćutimo, u krajnjoj liniji da ne odmažemo roditeljima bolesne dece, da ih podržimo u njihovim nastojanjima da pomognu svojoj deci u pokušaju normalnog življenja, da shvatimo da ti roditelji ništa manje od nas, vole svoju decu.
Pružiti, dati, osetiti
A najbolje tako što ćemo našu decu ućiti različitosti i već od malih nogu im objasniti i ukazivati na "bolest" ali ne kao na nešto što je za izbegavati i kao nešto ružno, nego kao nešto što se svakome može desiti i svakog zadesiti. Jer deca su samo preslikane slike svojih roditelja, njihovih priča i rezultat njihovog vaspitanja.
Uvek se setim priče kad je dečkić iz jedne grupe rekao svojoj punijoj vaspitačici:
" Neću da te slušam, moj tata kaže da si ti debela krava!!!"
Naša deca - to smo mi. Kako ih učimo i pokazujemo ličnim primerom, tako i oni rade i ponašaju se.
Nije bila laka odluka roditelja da devojčicu stave u okolinu koja je možda ne razume!
Ali isto tako njihova informisanost o bolesti i znanje stečeno u borbi za svoje dete tera ih da dejstvuju onako kako je najbolje za njihovo dete. Ali zar to ne radimo svi?
Zašto je njihovo pravo manje?
Koliko samo roditelja zdrave dece ispunjava hirove svoje dece, a da sad ne razume potrebu drugog deteta!
Pitati sebe ponekad "kako bih se ja osećao da sam u toj situaciji?"
Pitanje koje veoma često tek onda dodirne čoveka i natera ga da razmisli, da makar proba da shvatii tu situaciju.
Da shvatimo tu majku i oca koji žele da svoju decu socijalizuju, da ih uključe što više u život, u određene životne situacije i da im daju podršku u svakom i malom, malecnom poboljšanju ili reakciji. Nije važno da li je različitost u dijagnozi ili boji kože, debljini, da li neko čuje ili ne, da li neko govori ili ne, da li neko hoda ili ne, važno je da se ta različitost prihvati i ne dozvolimo da buljimo u nekog ko je u kolicima, da se čudimo znakovima gluvih, da se bahatimo našim zdravljem. Sve se to preko noći promeniti može.
Zar ćemo dozvoliti da roditelji ili oni koji u kući imaju bolesnog, treba da se kriju i da obolelog kriju, da se osećaju krivi? Zašta krivi?
Da se osećaju manje vredni? Zašto manje vredni?
Puno porodica svoje bolesne zadržava u kućama, stanovima i ne pružaju im ni delić nečega što je na dohvat ruke i što će tom obolelom radost doneti. A zašto?
Jer je teško boriti se sa pogledima, sa glupo i nespretno izgovorenim rečenicama.
Ne, ne tako.
Boriti se treba.
Učiti, informisati se, raspitati se i prestati sa strahom od bolesti, bolesti koja zarazna nije i proširiti vidike, odbaciti uskogrudost i ne osetljivost.
A šta mislite kakva je reakcija moja na priču sa početka?
Nisam mogla da se pravim da nisam čula. Mislim da nisu znale šta ih je snašlo od bujice mojih reči, nadošle iz mog srca i pogođenog nepravdom i bezosećajnošću.Okrenula sam se i otišla u želji da malo razmisle, da se osveste i zapitaju:
KAKO BI MENI BILO U TOJ SITUACIJI? KAKO BIH SE OSEĆALA?
Dok sam pisala ovaj post, naišla sam na sledeći tekst. Potresan i zanimljiv, realan. Ako imate vremena pročitajte, šaljite dalje, pokušajte i vi da pomognete, malim sitnim gestom koji tamo nekome, puno znači. Osmeh podrške, a ne zapanjen pogled.
slika:
Нема коментара:
Постави коментар