Ovih dana na društvenim mrežama velika prašina digla se oko plaćanja usluge, koju je izvšila žena boraveći u bolnici sa svojim detetom. Evo linka da možete da pročitate vest
Za mene to nije ništa čudno jer pre 5 godina moja sestričina je završila, posle jednog stomačnog virusa, u bolnici, i moja sestra posle boravka sa njom dobila je račun 2400 din koji je morala da plati, jer je u bolnici bila sa njom, naravno na stolici sedeći.
Da li je to samovolja zdravstvenih radnika ili ne, to treba samo ispitati u našem zdravstvenom pravilniku i nešto je što se može proveriti. Ali to me sve navodi da prenesem svoje iskustvo gde je samovolja zdravstvenih radnika veoma uočljiva.
Čerka (3) je posle preležanih boginja, i ponovnog polaska u vrtić, počela da povraća i naravno odmah, istog dana odlazimo kod njene doktorke, ali ona nije tu i prima nas zamena. Daje uput da ujutru vadimo krv i savet da se dete poji. Ujutru, vadimo krvi dajemo na analizu i čekamo rezultate, a ona sad ima i dijareju i blago povećanu temperaturu. Dolazimo sa rezultatima kod doktorke i ona dalje daje uput da se ujutru stolica ,da na analizu i dalje samo savet da se dete poji. Treči dan posle datog uzorka stolice ona ipak daje antibiotik, jer joj ništa nije jasno-zašto dete i dalje povraća i ima dijareju. A dete samo leži i kunja i sve što u kašičici popije ubrzo izbaci.
Četvrtog dana kad primećujem da moje dete ne može da stane na noge, ustala je i koraknula i pala, spremam dete i sa strahom je vodim u bolnicu, dečiju. Na prijemu, pošto nismo hitni, čekamo a dete kunja na mom ramenu. Čekanje se oteglo, jer stalno pristižu novi hitni slučajevi. Moje dete "samo" povraća.
U jednom trenutku osetim da se dete steglo i kao da se zgrčilo, ukočilo. Ulećem u prijemnu službu vičući da mi je dete umrlo.
Užurbano doktori i sestre je preuzimaju, i mene izbacuju napolje i ostavljaju da čekam .
To su bili moji najteži trenutci u životu. Unutra čuješ ubrzane glasove i pokretanje ljudi a ti ne znaš šta se dešava i šta će ti reći posle izlaska doktori.
Preznojavanje, očaj, želudac koji bi sve izbacio iz sebe i drhtavica...
Ne znam koliko je vremena prošlo, svekar me drži da ne uletim unutra, jer je i suprug dobio boginje od ćere i leži kući. Ne zna šta se dešava našim detetom.
Konačno izlazi doktor i govori mi da je dete doživelo fras. Počinju pitanja oko svih bolesnih u porodici, govorim da surug ima MS, a baka šećer i to je sve. Doktor klima glavom značajno na moj pomen MS, u stilu, eto to je to, i dete nije uredu.
Hoće da izvrše prijem deteta i naravno ne primaju majku-mene, sa izgovorom da dete više ne sisa. Ne dozvoljavam to i oni mi kažu da onda dete vodim kući. Ej, koji je to haos tamo bio. Ne dajete majci trogodišnjeg deteta da bude sa njim. Dete pospano i izgubljeno jer vidi da ja plačem i da sam uznemirena. Posle dosta svađe i rasprava, jedan sestra me odvodi u stranu i kaže da idem kod pedijatra i da tražim uput za mene i da će me primiti u bolnicu sa njom. Jurim kao furija i sve donosim. Dete je već primljeno na odelenje i leži sama u krevetu. Krevet visok i nema ogradu koja ga štiti od pada. Drhti kad me je videla, uplašila se da sam je ostavila. Ali........ i pored uputa dežurna sestra mi objašnjava da je njihova procena važnija i da me ipak neće primiti da ostanem sa detetom. Užas i očaj koji su me uhvatili ja vam ne mogu rečima opisati. To može da razume samo majka koja je isto doživela, osećaj nemoći, besa, ne mirenja sa situacijom. Kako da ona ostane tako bolesna, sama, kad bez moje ruke ne može da zaspi. Kad je štipkanje moje ruke pred san njena sigurnost.
Gledam po sobi, skoro svako dete pored sebe ima majku. Zašto meni ne daju? Nije mi jasno. Raspitujem se kod sestra, one daju logično objašnjenje-to su žene iz unutrašnjosti, ne mogu svaki dan da dolaze. Lako je nama majkama iz Bgd-a.
Pitam sve žene, raspitujem se i svaka je imala svoju priču. Neke kažu da su dale novac, neke da su našle vezu... razne situacije.
Rešena da budem pored mog deteta, očajna i valjda u tim situacijama i mozak radi sto na sat, prilazim jednoj od sestara i molim je i objašnjavam situaciju, apelujem na njenu majčinsku stranu, i ona popušta i kaže mi da do sedam uveče ostanem i da onda moram ići. Naravno da pristajem i zahvalna sam joj zauvek i verujte da se u mojim molitvama molim za nju uvek.
Sedim pored svog deteta, ona se povremeno probudi, vidi da sam tu i sa olakšanjem zaspi. A ja u glavi samo mozgam šta ću dalje. Kako ću ostati pored nje i preko noći. Samo još tu noć.
Znala sam da sutra ujutru, u ponedeljak, kad sve živne, naći ću vezu, naći ću nekoga ko će mi obezbediti da ostanem pored deteta. Dočekasmo i tih sedam sati i kreće sad atak na sestru iz noćne da me pusti da ostanem uz dete. Toliko sam bila uporna i puna argumenata da me je pustila, ali da kad dođe vizita, pravim se da spavam, a ujutru, kad bude jutarnja vizita da izađem napolje. Sve važi sestro!!!!
Moju radost i sreću niko izmeriti ne bi mogao. Tako je sve i bilo. Naravno da su moji roditelji odmah u ponedeljak našli vezu. Šok kod sestre koja je došla, pa zašto niste rekli da ste rođaka doktroke ..... koja se isto prezivala kao moja ćera, jer ja sam zadržala svoje prezime. Naravno da se tretman odmah promenio.
Ne moram da vam pišem da sam za tih sedam dana doživela samo dno moje psihe i veliki pad mog životnog sistema vrednosti.
A tek šokove sa dijagnozama koje su date mom detetu, od epilepsije, MS-a do neznam ni ja čega. Smenjivali su se pregledi, analize,snimanja, tumačenja analiza i pregleda. Bila sam u haosu. Sedim pored svog deteta svaku noć i molim se samo da izađemo kući. Da povratimo svoj mir. Sedam dana ludila. Ludila od dijagnoza, ludila koje sam delila sa mojim roditelljima i sestrom. Nisam jela, nisam disala, nisam živela. Znate onaj osećaj kad ne znate koji je dan, datum, ništa... A onda kad to prođe shvatite da niste živeli tih dana.
Muvajući se tih dana po bolnici, upoznavajući razne žene-majke, slušajući razne priče tih žena i situacije u kojima su, shvatam koliko smo sve mi borci i koliko snage imamo da se sa svim situacijama borimo. Tu su bile majke koje su se opraštale od svoje dece koja su neizlečivo bolesna. Mnogo teških situacija i verujte da sam te trenutke potisnula duboko u sebe. Želim da zaboravim.
Ono što je možda poenta ove priče jeste da: Kad sam pitala doktore i sestre, zašto kad je i njima lakše, ne dozvoljavaju da majke budu pored svoje dece? Odgovor me je zapanjio: Zato što kad prime majke, u obavezi su da im daju hranu, a bolnica nema ni za decu. Teška je situacija.
U meni užas kad shvatite razlog. Taj razlog nije neka zaštita dece od virusa ili šta ja znam od čega, već hrana. Da li verujete? Ja ne!!!! Verujte mi na reč-nije mi bilo do hrane, pića, ma nije mi bilo do života tih dana.
Samovolja zdravstvenih radnika ili direktiva od gore. Ne znam ali da je sramota - jeste!!!!!
Posle svega što doživite, verujte da mi ovo plaćanje od 500 din nije puno i svaka majka bi dala i više da u tim teškim trenutcima bude uz svoje dete. Samo saznanje da niste pored deteta u svakoj majci budi osećaj straha i nemoći da pomogne svom detetu.A ono to očekuje od vas, njihove male okice to traže. Zakonom bih zabranila, da neko brani majci da bude uz svoje dete, posebno, kad tako bolesno i nemoćno, može da smiri samo majka. Zagrljajem, toplinom svojom.
I samo objašnjenje:
Posle svih pregleda i situacija i sa ove vremenske distance, mogu da kažem da je moje dete jedna zdrava i jedra devojčica i da nikakva epilepsija ili nešto drugo nisu njena dijagnoza. Jednostavno objašnjenje njene doktorke-pedijatra, koja je pogledala sve nalaze iz bolnice- Nađena joj je bakterija šigela(U vrtiću, u hrani je to dobila-posle saznasmo da je 5-oro dece imalo problem), a njen organizam se još nije oporavio od boginja. Dete je dehidriralo, izgubilo elektrolite, koji su doveli do grčenja mišića. Zato je bilo to kočenje koje je doživela. Jednostavno zar ne? Pitam se samo šta je trebalo svim tim doktorima da se frljaju sa dijagnozama, a da i sami nisu baš sigurni da je tako. Trebalo je da sačekaju rezultate, a onda dijagnoza, zar ne? Slažete se? E, volim što je tako i što se slažemo.
Hoće da izvrše prijem deteta i naravno ne primaju majku-mene, sa izgovorom da dete više ne sisa. Ne dozvoljavam to i oni mi kažu da onda dete vodim kući. Ej, koji je to haos tamo bio. Ne dajete majci trogodišnjeg deteta da bude sa njim. Dete pospano i izgubljeno jer vidi da ja plačem i da sam uznemirena. Posle dosta svađe i rasprava, jedan sestra me odvodi u stranu i kaže da idem kod pedijatra i da tražim uput za mene i da će me primiti u bolnicu sa njom. Jurim kao furija i sve donosim. Dete je već primljeno na odelenje i leži sama u krevetu. Krevet visok i nema ogradu koja ga štiti od pada. Drhti kad me je videla, uplašila se da sam je ostavila. Ali........ i pored uputa dežurna sestra mi objašnjava da je njihova procena važnija i da me ipak neće primiti da ostanem sa detetom. Užas i očaj koji su me uhvatili ja vam ne mogu rečima opisati. To može da razume samo majka koja je isto doživela, osećaj nemoći, besa, ne mirenja sa situacijom. Kako da ona ostane tako bolesna, sama, kad bez moje ruke ne može da zaspi. Kad je štipkanje moje ruke pred san njena sigurnost.
Gledam po sobi, skoro svako dete pored sebe ima majku. Zašto meni ne daju? Nije mi jasno. Raspitujem se kod sestra, one daju logično objašnjenje-to su žene iz unutrašnjosti, ne mogu svaki dan da dolaze. Lako je nama majkama iz Bgd-a.
Pitam sve žene, raspitujem se i svaka je imala svoju priču. Neke kažu da su dale novac, neke da su našle vezu... razne situacije.
 |
| slika - 01- http://www.b92.net/zdravlje/vesti.php?yyyy=2012&mm=05&nav_id=610114 |
Rešena da budem pored mog deteta, očajna i valjda u tim situacijama i mozak radi sto na sat, prilazim jednoj od sestara i molim je i objašnjavam situaciju, apelujem na njenu majčinsku stranu, i ona popušta i kaže mi da do sedam uveče ostanem i da onda moram ići. Naravno da pristajem i zahvalna sam joj zauvek i verujte da se u mojim molitvama molim za nju uvek.
Sedim pored svog deteta, ona se povremeno probudi, vidi da sam tu i sa olakšanjem zaspi. A ja u glavi samo mozgam šta ću dalje. Kako ću ostati pored nje i preko noći. Samo još tu noć.
Znala sam da sutra ujutru, u ponedeljak, kad sve živne, naći ću vezu, naći ću nekoga ko će mi obezbediti da ostanem pored deteta. Dočekasmo i tih sedam sati i kreće sad atak na sestru iz noćne da me pusti da ostanem uz dete. Toliko sam bila uporna i puna argumenata da me je pustila, ali da kad dođe vizita, pravim se da spavam, a ujutru, kad bude jutarnja vizita da izađem napolje. Sve važi sestro!!!!
Moju radost i sreću niko izmeriti ne bi mogao. Tako je sve i bilo. Naravno da su moji roditelji odmah u ponedeljak našli vezu. Šok kod sestre koja je došla, pa zašto niste rekli da ste rođaka doktroke ..... koja se isto prezivala kao moja ćera, jer ja sam zadržala svoje prezime. Naravno da se tretman odmah promenio.
Ne moram da vam pišem da sam za tih sedam dana doživela samo dno moje psihe i veliki pad mog životnog sistema vrednosti.
A tek šokove sa dijagnozama koje su date mom detetu, od epilepsije, MS-a do neznam ni ja čega. Smenjivali su se pregledi, analize,snimanja, tumačenja analiza i pregleda. Bila sam u haosu. Sedim pored svog deteta svaku noć i molim se samo da izađemo kući. Da povratimo svoj mir. Sedam dana ludila. Ludila od dijagnoza, ludila koje sam delila sa mojim roditelljima i sestrom. Nisam jela, nisam disala, nisam živela. Znate onaj osećaj kad ne znate koji je dan, datum, ništa... A onda kad to prođe shvatite da niste živeli tih dana.
Muvajući se tih dana po bolnici, upoznavajući razne žene-majke, slušajući razne priče tih žena i situacije u kojima su, shvatam koliko smo sve mi borci i koliko snage imamo da se sa svim situacijama borimo. Tu su bile majke koje su se opraštale od svoje dece koja su neizlečivo bolesna. Mnogo teških situacija i verujte da sam te trenutke potisnula duboko u sebe. Želim da zaboravim.
Ono što je možda poenta ove priče jeste da: Kad sam pitala doktore i sestre, zašto kad je i njima lakše, ne dozvoljavaju da majke budu pored svoje dece? Odgovor me je zapanjio: Zato što kad prime majke, u obavezi su da im daju hranu, a bolnica nema ni za decu. Teška je situacija.
U meni užas kad shvatite razlog. Taj razlog nije neka zaštita dece od virusa ili šta ja znam od čega, već hrana. Da li verujete? Ja ne!!!! Verujte mi na reč-nije mi bilo do hrane, pića, ma nije mi bilo do života tih dana.
Samovolja zdravstvenih radnika ili direktiva od gore. Ne znam ali da je sramota - jeste!!!!!
Posle svega što doživite, verujte da mi ovo plaćanje od 500 din nije puno i svaka majka bi dala i više da u tim teškim trenutcima bude uz svoje dete. Samo saznanje da niste pored deteta u svakoj majci budi osećaj straha i nemoći da pomogne svom detetu.A ono to očekuje od vas, njihove male okice to traže. Zakonom bih zabranila, da neko brani majci da bude uz svoje dete, posebno, kad tako bolesno i nemoćno, može da smiri samo majka. Zagrljajem, toplinom svojom.
I samo objašnjenje:
Posle svih pregleda i situacija i sa ove vremenske distance, mogu da kažem da je moje dete jedna zdrava i jedra devojčica i da nikakva epilepsija ili nešto drugo nisu njena dijagnoza. Jednostavno objašnjenje njene doktorke-pedijatra, koja je pogledala sve nalaze iz bolnice- Nađena joj je bakterija šigela(U vrtiću, u hrani je to dobila-posle saznasmo da je 5-oro dece imalo problem), a njen organizam se još nije oporavio od boginja. Dete je dehidriralo, izgubilo elektrolite, koji su doveli do grčenja mišića. Zato je bilo to kočenje koje je doživela. Jednostavno zar ne? Pitam se samo šta je trebalo svim tim doktorima da se frljaju sa dijagnozama, a da i sami nisu baš sigurni da je tako. Trebalo je da sačekaju rezultate, a onda dijagnoza, zar ne? Slažete se? E, volim što je tako i što se slažemo.
Нема коментара:
Постави коментар