Zemun

Moj lepi grad.
Moj rodni grad.
Zemun.
                U prošlom postu Život je lep 04, pisala sam o divnom vremenu provedenom na Dunavu. Rodila sam se i odrasla u mom lepom gradu i na divnoj reci koja je obeležila moje detinjstvo, moje školske dane, devojačke, a kasnije i dane mog materinstva i sadašnjost. Volim moj grad koji ima dušu, toplinu i širokrogudost ljudi koji tu žive. Možda danas i nije tako ali tako pamtim dane moje prošlosti i detinjstvo na Gardošu, osećaj slobode, ušuskanosti sredine i mira kojim grad odiše. Mislim da postoji još jedan grad u našoj državi gde bi još mogla da živim i to je Novi Sad, jer mislim da taj grad ima tu smirenost koja karakteriše moj grad.
              U prošlosti, po priči moje bake koja je Nemica, rođena u ovom gradu,  Zemun je bio grad naseljen sa ljudima različitih veroispovesti i pripadnosti različitim narodima ali se živelo mirno i skladno. Baš ta šarolikost naroda učinila je da ljudi u gradu žive skladno, poštujući druge, njihove verske praznike i sami bili poštovani od strane drugih naroda. Priče moje bake o predratnom Zemun gradu meni su punile dušu, o druženjima i igrankama i porodicama sa puno dece, ali i bolestima sa kojima su se borili, siromaštvu i pravdoljubivosti . Posebna je draž kad znate da su ulicama kojim hodate i živite, hodali i živeli vaši dedovi, pradedovi, askunđeli.....
              U tom gradu sam i ja odrasla u rodnoj kući mog deke na Gardošu-starom, zaštićenom delu grada koji je i najviši deo grada,  gde se nalazi kula Sibinjanin Janka i ostaci bedema od borbe protiv Turaka. Te stene tj. njeni ostaci bila su naša igrališta, tu smo se sakrivali, trčali i igrali igara koje smo izmišljali u trenutcima pauze od igre. Ulica puna dece, kaldrma i ušuškanost ulica, bez puno saobraćaja a zimi pretvorena u sankalište jedno od najvećih u Zemunu gde su se okupljala sva deca iz grada i sankala dok se noge i ruke ne smrznu.

 Kula Sibinjanin Janka

              Nikolajevska crkva, gde sam krštena.
              Osnovna škola " Lazar Savatić".
              Srednja škola "Zemunska gimnazija".  Zemunski park i koliko školskih odmora tu provedeno. Prve ljubavi i simpatije.
Leta na Dunavu. Kupanje na Lidu. Poštovanje i strah od te siline zvane Dunav. Mir i spokoj pored nje. Čamci i alasi.
Šetalište na keju. Hotel Jugoslavija.

Pogled sa Gardoša

                 Zemunska pijaca, pored koje sam prolazila, na putu do škole. Simpatična baka koja je godinama prodavala papuče na pijaci i  njen tužni pogled zbog kojeg sam često  ostajala bez užine. Pitate se zašto? Toliko mi je bilo žao te bake da sam joj davala moje pare za užinu. Priđem i ostavim joj. Dok jednom nije tu bio njen sin a baka poviče: " Evo one devojčice!" I on mi lepo  objasni da je njoj jako neprijatno i da oni imaju dovoljno novca i pokloni mi papuče. Joj, a ja? Pa pitala sam se kako im žao nije da ona tako stara radi i po suncu, kiši i snegu. Sad je slika te bake ipak malo drugačija.
                Znate zašto mi Zemunci uvek kažemo da smo iz Zemuna a ne iz Bgd?
Zato što bezrezervno volimo naš grad i nosimo ga u srcu gde god krenemo. I Zemun je uvek bio grad za sebe i ima svoj pečat, pečat doma. A domu se uvek vraćamo.